Александра Спасојевић: Позориште од мене тражи и глумца и режисера

Избор комада је био мој и управа “Јазавца” се сагласила с тим и на тај начин се остварила моја дугогодишња жеља. Морам да признам да је сам почетак уласка у процес за мене представљао неку врсту додатне мотивације, јер сам окупила сјајну екипу. То су људи који су већ са мном сарађивали у неким претходним пројектима, једна јако уиграна екипа која унапријед зна шта ја мислим као редитељ.

Рекла је ово за “Глас Српске”  Александра Спасојевић, првакиња ДПРС и бањалучка режисерка, објашњавајући зашто је изабрала комад “Љепотица и звијер”  за свој нови редитељски пројекат у сарадњи са ГП “Јазавац”. Талентована умјетница каже да је култна прича Шарла Пероа, коју је драматизовао Александар Васиљевић, уз помоћ добро уходане ауторске екипе брзо оживјела на сцени.

- Сама чињеница да се сви међусобно дуго познајемо помагала је да сваки сљедећи пројекат у којем смо учествовали лако реализујемо и дођемо до циља. У овом случају с припремама смо почели доста раније. Што се тиче прве званичне пробе, то је било 4. новембра, када смо одржали прву читаћу пробу, гдје сам заједно са Васиљевићем изнијела неко своје прво виђење представе. Поред тога смо глумцима представили план по којем ћемо ићи и мислим да смо сви спремни за ту пустоловину која се зове стварање представе, што је у ствари најљепше у овом послу. Заиста се највише радујем том процесу - стварању представе. Рецимо, премијера је један резултат, гдје представу преузимају глумци и ви ту као редитељ немате шта да тражите, осим да се опростите с њом, што је једним дијелом мало и тужно, али морам да тако кажем. Тако је сваки пут кад год режирам, али када глумим, онда је обратно, јер знам да тек слиједи прави живот представе након премијере, из играња у ново играње, гдје се као глумица увијек осјећам боље, сигурније, самим тим представа добија неку нову димензију и она просто живи - рекла је Спасојевићева.

ГЛАС: Овај познати текст Шарла Пероа доживио је  многобројне адаптације како на филму, тако и у позоришту. Познато нам је да су драматизације нека врста позоришних инјекција које умногоме олакшавају рад како редитељу, тако и глумцима, али их могу и отежати својом препознатљивошћу. 

СПАСОЈЕВИЋ: Искрена да будем, тачно сам знала шта желим са овим комадом. Да, јесте то позната бајка која је доживјела много адаптација, али наш начин на који ми желимо да изнесемо нашу идеју просто је другачији од осталих, у шта ћете имати прилику да се увјерите уколико погледате представу. Задатак редитеља јесте да има кристално јасно идеју, коју ће пренијети драматургу да би он могао написати адекватан сценарио за представу. Срећом, имала сам прилику да више пута сарађујем са Александром, што ми је доста помогло за овај наш заједнички бајковити подухват. Прије свега, он је један од оних драматурга који умију и знају да прочитају неке ствари између редова, да препознају шта редитељ жели да каже и осјећа, то је и те како олакшавајућа ствар и добитна комбинација кад је у питању овај пројекат. Наравно, нисмо ми добили текст из прве руке, било је ту доста преправки и враћања текста, што је сасвим нормално кад се бавите овим послом, али смо на крају ипак дошли до онога што желимо и задовољни смо због тога. Што се мене тиче, заиста није било тешко. 

ГЛАС: Окупили сте занимљиву екипу око ове представе, са акцентом на новим снагама. Колико овај спој младости и искуства олакшава саму припрему комада и да ли је сцена “Јазавца” право мјесто за каљење глумачке будућности?

СПАСОЈЕВИЋ: Вјерујте ми, Градско позориште “Јазавац” је једно добронамјерно позориште, које зове и прима младе глумце пружајући велику шансу за њихове каријере. За младог глумца “Јазавац” је баш лијеп почетак како би осјетио топлину, коју ово позориште дуго година носи у себи, што није тајна. Када је ријеч о комаду, у њему су млади глумци носиоци представе и они играју главне улоге, љепотицу и звијер. Заиста је лијепо видјети када имате младих глумаца, али и глумаца средњих година као и старијих на једном мјесту, на сцени. Некако, мјешавина искуства и добрих енергија и те како значи у позоришту, при томе ако то комад захтијева, мора да је то пун погодак. Иначе, позориште “Јазавац” посједује огромну позитивну енергију, тако да није случајно што сам код њих тако много представа играла и режирала.

ГЛАС: Ви припадате оној свестраној групи глумаца који поред глумачког дара располажу са још неколико других, а у Вашем случају то је таленат за режију. Колико је тешко помирити два позива у једној особи и, генерално, откуд занимање за режију?

СПАСОЈЕВИЋ: Тај пут мене као редитеља почео је некако доста неамбициозно. Генерално, нисам много амбициозна особа, у суштини, само волим много да радим. Моја прва режија је била заправо у школи глуме коју водим са великим успјехом већ 15 година. Од тада је то све кренуло, да тако кажем. Истина, нисам никад имала неку нарочиту жељу да режирам,  међутим, у раду са дјецом сам на неки начин била приморана. Радећи са њима из дана у дан, када сам много дубље у све то ушла схвативши чари и магију режије, вјерујте ми да сам у једном тренутку помислила: “Па можда ово мене више привлачи него глума”. Мислим да сваки глумац, кад размишља на сцени, не може само да размишља као глумац, већ мора да има ипак мало тог режијског у себи и да сагледа како би то све изгледало. 

Успут да кажем, у школи глуме сам режирала више од 30 успјешних представа, неке су чак ишле на неке аматерске и дјечије фестивале, што ми представља огромно задовољство. Након тога мој режијски рад се на неки начин врло брзо прочуо и препознао по позоришним круговима, затим су одмах услиједили многи позиви и моја прва професионална ангажовања као редитеља. Сјећам се, то је било први пут у “Јазавцу” прије скоро 11 година, када сам режирала представу “Пут по свијету по тротинету” која се и дан-данас са великим успјехом игра и на тај начин је почела моја дугогодишња сарадња са људима из позоришта “Јазавац”. У том позоришту сам много представа режирала, заиста не могу да кажем тачан број јер не водим евиденције тог типа. Ако ми вјерујете,  не знам ни тачан број мојих премијера као глумице, једноставно се не бавим тиме и посматрам то на мало другачији начин. 

ГЛАС: Поменули сте да водите и школу глуме. Вријеме никад није било изазовније за педагошки рад, али се може рећи да никад није био и потребнији ако објективно гледамо изложеност данашње дјеце утицајима неукуса и промашеног образовања? 

СПАСОЈЕВИЋ: Нисам никад помислила да ћу бити педагог и да ћу се у толикој мјери бавити тим послом. Морам да споменем да сам још на академији имала прилику да се бавим педагошким радом тако што сам била запослена као асистент код свог професора Ненада Бојића код којег сам завршила глуму. У том периоду, пошто сам радила два посла паралелно, у позоришту и на академији, искрено, имала сам моменте недоумица, те сам на крају ипак напустила мјесто асистента да бих се максимално могла посветити позоришту. Узгред, ипак након дужег временског периода отвара се школа глуме у ДПРС и од тада почиње мој озбиљнији рад са дјецом, за мене је то био стварно неки други свијет. Занимљиво је, кад сам почела да радим с клинцима, као да сам прошла изнова све те године академије. Вјерујте ми, некако из године у годину, највише сам се развијала са њима. 

ГЛАС: Дјеца имају специфичан поглед на свијет, близак позоришном?

СПАСОЈЕВИЋ: Имала сам прилику да радим са многим свјетским и познатим редитељима,  међутим, рад са дјецом је непроцјењив, то је добрим дијелом највише утицало на ово што сам данас. Друга ствар, с дјецом је тешко радити, то говорим из разлога одговорности коју осјећам према њима, а не зато што су она стварно тешка! Наша дјеца су лака, добра и искрена. Мени је посебно дивно кад видим генерације које су некада биле у мојој школи, а данас су већ стасале у добре људе који су врхунски у својим пословима којима се баве, ми смо заиста постали као једна породица. 

По мени, школа глуме носи васпитно-образовни карактер који је потребан данашњем друштву у којем живимо. Такође ме радује кад се сретнемо па ми кажу: “Шта сте Ви нас све научили поред глуме!” То је заиста тако.  То је зато што уз сваку анализу текста или неке вјежбе коју смо радили, увијек сам покушавала да направим неко поређење са животом те да им на тај начин дам неки примјер који би им био од помоћи.  

РАД

ГЛАС: Знамо да је посао редитеља и глумца на неки начин доста повезан и, да кажемо, у много чему сличан. Како изгледа радно вријеме или, боље рећи, умјетнички свијет глумице и редитељке Александре Спасојевић? 

СПАСОЈЕВИЋ: Дивно и красно. Своје радно вријеме могу да подијелим онако како ја хоћу. Сад ми пада на памет канцеларијски посао, гдје себе не могу да замислим, уопште. Мислим да је ово један благослов кад је у питању наш посао иако се некад зна десити да мјесецима немамо слободан дан. Све у свему, кад човјек воли свој посао, мислим да ништа није тешко ако га стварно ради из љубави, без некаквих предрасуда, упркос тежини живота који нас окружује. У посљедње вријеме волим отићи крај ријеке да читам. Припадам оним људима који воле звукове природе да би ту увијек нешто ново открили, једноставно, ајде да кажем, волим живу тишину. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.