Зоран Кики Лесендрић за “Глас Српске”: Добра пјесма живи изван свог времена

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” Зоран Кики Лесендрић, лидер, пјевач и гитариста групе “Пилоти”, те крајње плодан композитор музике, како за друге умјетнике, тако и на пољу намјенске музике за филм и телевизију, објашњавајући како је провео посљедње двије године, удаљен од позорнице.

- Снимили сам укупно 20 песама за нови албум “Пилота”, а на крају изабрали десет које су завршиле на плочи “Мали трагови на небу”, која излази у септембру као заједничко издање две највеће дискографске куће у региону “ПГП РТС” и “Кроација рекордс”. Радио сам гомилу других пројеката и сарађивао захваљујући помоћи технологије са људима од Енглеске до Грчке, тако да сам константно био у музици, што ми је на неки начин сачувало здрав дух, иако су ми живе свирке стварно много недостајале - рекао је музичар који је активан у музици више од четири деценије.

ГЛАС:  Надолазећи албум има занимљив назив “Мали трагови на небу”, који звучи помало утопијски да не кажемо 68-осмашки.

ЛЕСЕНДРИЋ: На много начина он јесте повратак у шездесете, нашим коренима, тачније коренима рок музике и малим траговима посејаним кроз историју. Пре свега начином снимања и органског, живог приступа музици. Где смо свирали као бенд у студију, без пуно технике и пеглања, па оно што нам се чини добро одсвирано остављали, док смо друго одбацивали. Експериментисали смо са употребом акустичних инструмената или рецимо звуком хамонд оргуља, које нам је пар песама свирао клавијатуриста Рајан Пик, најпознатији по раду са бендом “Никлбек”, а који се затекао у Београду и свратио на снимање. Дефинитивно смо се вратили на неки начин базичном рок звуку и покушали сачувати енергију наших живих свирки у студију.

ГЛАС: Колико су Вас тај рад на намјенској музици или сарадња са другим музичарима ослободили у ауторском и креативном смислу?

ЛЕСЕНДРИЋ: Много. Рок или поп музика на неки начин ограничени су својом формом од три или пет минута, док је наменска музика за филм или серију далеко већи изазов. Када као композитор треба да створите нешто што траје два сата или дуже, тада откривате нове границе талента и вештине, чак и оне за које нисте знали да поседујете (смијех). Са друге стране, увек је изазов прилагодити песме или музику другим уметницима, посебно када они долазе са другог говорног подручја попут, рецимо сјајне енглеске певачице Сање Моро, са којом сам радио албум или неки других уметника који нису директно блиски рок звуку. Нова форма вас просто тера да напредујете и да откривате нове начине писања музике.

ГЛАС: Перцепција рок музике током претходне четири деценије ваше каријере се мијењала пред вашим очима. Да ли сте оптимиста по питању судбине ове врсте музике?

ЛЕСЕНДРИЋ: Оптимиста сам. Можда сам имао неких сумњи до нашег концерта на београдском “Бир фесту” 2021. године, када смо свирали пред преко 200.000 људи и када је тих 200.000 људи певало са нама од прве до последње ствари, чак боље од мене пошто сам био мало прехлађен (смијех). Ту је свакако било једно 150.000 људи који нису били ни рођени кад су “Пилоти” почели свирати, а знали су наше песме и реаговали су на прави начин. Можда рок музика јесте изгубила свој друштвени значај, посебно у односу на шездесете, али она је дала много добрих песама, које живе у колективној свести публике и које ће, посебно уживо, увек изазвати реакцију публике. Публика препозна искрену енергију и емоцију уложену у музику. Добра песма живи изван свог времена свеједно је да ли је то, Мишо Ковач, Тома Здравковић или “Пилоти”.

ГЛАС: Прошле године протекло је пуних 40 година како су “Пилоти” почели са радом и како је 1981. године изашао први албум назван именом групе. Када се осврнете на тај период шта вам је остало у сјећању?

ЛЕСЕНДРИЋ: Пре свега невероватна енергија једне генерације и једне младости, која је дословно експлодирала у креативном смислу крајем седамдесетих и почетком осамдесетих. Било је ту припрема истина и раније,  са рок музиком седамдесетих и бендовима попут “Бијелог дугмета”, “Тајм” “Ју група” или црним таласом на филму, али ово је била наша, генерацијска ствар и нон-стоп се нешто дешавало. Памтим тај период, по невероватним концертима у просторима попут СКЦ-а или Кулушића у Загребу, где није било много људи, 150 или 200 посетилаца, али су свирке биле фантастичне.

ГЛАС: Да ли сте размишљали о неком обиљежавању тог јубилеја 40 година у музици или не волите носталгију?

ЛЕСЕНДРИЋ: Искрено, нисам неки љубитељ прослава и рођендана. Знате оно, славимо свечано 20 или 30 година од тога албума или концерта, некако то почиње бити смешно у једном тренутку. Просто, свирамо, снимамо, идемо даље па до када буде ишло. Иако, не знам, можда прославимо 60 година рада, кад су дочекали “Стонси”, можемо и ми (смијех).

ГЛАС: Да ли и даље не вјерујете у идоле?

ЛЕСЕНДРИЋ: Више него у том периоду када је изашла та песма. Иако, руку на срце, мене моји идоли попут рецимо Ерика Клептона или Џека Кероука никад нису разочарали, за разлику од неких других идола тог времена. Напротив, с годинама и стеченим искуством само сам откривао нове ствари у њиховој уметности и стекао разлог више да им се додатно дивим.

Кастел

ГЛАС: Наступате у Бањалуци 10. јуна на 15. “Кастел рок фесту”, као један од хедлајнера. Какве утиске носите из Бањалуке и шта очекујете?

ЛЕСЕНДРИЋ: Свирали смо на “Кастел фесту” пре неких пет година и то је био спектакуларан наступ, један од дражих у каријери. Знам да то звучи као фраза, али драго ми је када свирамо у Бањалуци, јер су “Пилоти” овде увек имали добар пријем, чак и у неким тежим данима наше каријере. Тако да Бањалуку видим као други Београд за нас, не само због пријатељства са Синишом Томићем и “Хард рок радијем”, већ и због те позитивне, драге везе са публиком која је веровала у нас, чак и и кад ми нисмо веровали у себе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.