Вук Стевановић, басиста и вокал састава “Љубичице”, за “Глас Српске”: Жанровске подјеле непотребне у музици

Рекао је ово за “Глас Српске” Вук Стевановић, гитариста и вокал бенда “Љубичице”, једне од најзанимљивијих група на српској поп и рок сцени посљедњих десет година, објашњавајући зашто је пауза између њиховог деби албума и новог студијског остварења “Док чекамо пад”, потрајала скоро деценију. Састав који чине Вук, његов брат Петар и Олга Петровић је на новом остварењу понудио занимљив концепт инспирисан поменутим синглом “Једва чекамо рат људи против машина”, а који би се могао описати као дистопија с поп призвуком у некој врсти контрадикторне, али функционалне цјелине.

- Могуће је да та контрадикторност проистиче из, донекле, сукобљених светова којима ми подједнако припадамо. С једне стране, ту је поп, односно у нашем случају пре бих рекао рок свет и цела та иконографија, где музика често пада у други план пред бизнисом, модом, тржишним законима, индустријом и другим хајп трендовима. С друге, је класичнији приступ, свет чисте музике, мисли и идеје које се базирају на научним и цивилизацијским вредностима које развијамо хиљадама година. Као музичари осећамо одговорност према тој заоставштини али и према тренутку у коме живимо. Те су вредности неретко у контрадикторном односу. Али сваки пут успемо да их помиримо - рекао је Стевановић.

ГЛАС: Албум тематски преиспитује тему губитка, како на плану љубавних емоција тако и на плану људскости у сукобу с добом, које не мари за судбину појединца унутар корпоративно-технолошке машинерије. Наслов сугерише пад, али кога - човјека или технологије?

СТЕВАНОВИЋ: То је лепо и тачно срочено. Период живота у ком је настајао албум био је испуњен различитим изазовима и кризама, личним и глобалним, а многе од тих ствари су се показале као нерешиве. Ту се крију различити мотиви и стадијуми процеса прихватања нечега што није увек лако прихватити.  Што се пада у том ширем смислу тиче, ми смо ту имали човека на уму, али ја инсистирам да то остане препуштено субјективном доживљају. Било ми је интересантно како албум функционише у различитим интерпретацијама које су нам пре свих пружали људи из нашег блиског окружења. И то је важна додатна вредност. Разумем да најшира публика можда воли када јој се све сажваће и јасно представи, али постоји огромна важност личног закључка и маште, и на крају крајева, ни музика ни поезија нису егзактне ствари па их не морамо тако ни интерпретирати.

ГЛАС: Снимили сте преко 70 демо верзија пјесама за нови албум, а на крају је на њему завршило осам нумера. Да ли се плашите да ће тако прецизан концепт и инсистирање на сваком детаљу у студију помало угушити Вашу чувену концертну маштовитост и спонтаност?

СТЕВАНОВИЋ: Специфични су услови који су довели до такве ситуације. Као прво, одлучили смо да наш студио “Крокодил” затворимо за јавност и предамо га искључиво потребама “Љубичица”. Односи са нашим продуцентом Миланом, такође су нам омогућили овакав процес. Осим времена и финансија ништа није превише трпело због оваквог начина рада. Ипак, да бисмо то проверили следећи албум планирамо да снимимо директно на магнетофон, сви заједно, за један дан и шта буде буде.

ГЛАС: Имали сте занимљиву екипу у студију током настанка новог албума од “доброг духа” нове српске рок сцене продуцента Милана Бјелице до бројних гостију попут “Буч Кесидија” и других сарадника.

СТЕВАНОВИЋ: Та екипа је душа овог албума. Милан Бјелица је с нама од почетка, али на овом издању његов утицај је важнији него икада. Причали смо о томе како је цела А страна албума на неки начин његова. За њим је ту потребно обавезно споменути Петра Пупића, локалну музичку легенду, који је био непроцењиво важан музички сарадник. Он наступа под именом Егрет и има свој фантастичан албум који топло препоручујем. Олгин допринос је огроман, и свирачки али и ауторски, посебно на Б страни. Лука и Зоран (“Буч Кесиди”) су на две песме помагали око текста. Морам да споменем и музичаре који су свирали, Ђорђе Кујунџић с рокенрол солажом на саксу у “Док чекамо пад”, Душан Мамула с бас кларинетом, Милан Максимовић на тромбону и наш пријатељ од првих дана Милош Будимиров на туби.

ГЛАС: Стиче се утисак да као бенд функционишете као креативни мотор који окупља занимљиве и талентоване људе да ваше идеје и звукове преточе у пјесме и пратеће елементе од визуала до спотова, како би створили заокружене поп симфоније сачињене од комбинације ретро емоције и модерног паковања?

СТЕВАНОВИЋ: Када смо покретали “Крокодил” ја сам имао идеју да направимо својеврсни музички хаб који би окупљао и пружао сервисне услуге локалној сцени. Данас смо томе ближи него икада, јер “Крокодил” функционише и као издавач, дистрибутер и паблишер, бавимо се и букингом и свим стадијумима стварања музике и производње фонограма. Све ово је интересантно, јер у процесу упознајемо много људи, срећемо и градимо мрежу истомишљеника и склапамо пријатељства. То се наравно одражава и на “Љубичице”. Велики искорак на пољу видео-продукције донео нам је овај албум. Екипе које су правиле спотове биле су одличне и допринеле су идентитету и препознатљивости пројекта. Марина Узелац и Алекса Борковић који су водили екипу за “Опет”, Растко Илић и “Зебра” студио за “Можда је време” и Никола Стојановић за “Да ли роботи се плаше”. 

ГЛАС: Годинама функционишете као тандем, сада је ту и нова чланица Олга. Колико нови музичар мијења стварање и извођење музике уживо?

СТЕВАНОВИЋ: Утиче веома. Чак и у већем бенду један човек може да промени атмосферу. Иако је јасно да кор бенда чинимо Петар и ја, све промене кроз које смо пролазили су нам помогле да идемо напред. Када нам се Олга придружила унела нам је потребну свежину и полет. На сцени, али и на пробама, функционишемо добро и све што нам доноси у свакодневни рад сматрам изузетно и драгоцено.

ГЛАС: Нисте се само промијенили као бенд изнутра. Када сте почињали бендови вашег усмјерења били су ријеткост не само у Србији већ и региону, сада је ситуација другачија и постоји читав талас здравог поп звука, који не мари пуно за жанровске одреднице.

СТЕВАНОВИЋ: Волим што је регионална, али и локална сцена, богата и жива. Увек сам сматрао да су жанровске одреднице глупа ствар и драго ми је што је такав став у суштини данас нормална ствар. Ипак, ја с пуно радозналости и ишчекивања гледам шта нам доносе нови клинци и како ће изгледати и звучати неки нови аутентичан израз младих из овог времена. Надам се да се крећемо у добром правцу, а ми се трудимо да пуним капацитетима будемо подршка и подстрек.

ГЛАС: Око ваше музике помињу се бројна имена као утицаји, али шта је тачно покретало “Љубичице” као конзументе музике и какав је то траг оставило на ваш стваралачки процес?

СТЕВАНОВИЋ: Наши утицаји данас су широки и раштркани. Трудимо се да гутамо музику у великим количинама и разноврсно. Бенд је наравно почео инспирисан рокенролом, “Битлсима”, западњачком рок музиком, али слушали смо пуно и домаће бендове. Све смо упијали, од педесетих, шездесетих до новог таласа и савремене сцене. Онда смо открили класику, свирање у оркестру и све нам се завртело. А открили смо да и та класика има свој савремени, интересантан, живот и то нас је опчинило.

Мислим на Филипа Гласа, Арва Парта, Стива Рајха, а онда и неке млађе фаце. Како смо били, а и још увек смо, редовна и пасионирана публика на џез фестивалима, који су одлични у Србији, велики утицај на нас потекао је и с тих живих наступа. Велике звезде које смо гледали на “Егзит” фестивалу, биле су чекић који је ковао и обликовао фузију утицаја и утисака у оно што бисмо могли назвати нашим музичким укусом.

Планови

ГЛАС: Албум је ту, концерти крећу. Какви су даљи планови бенда?

СТЕВАНОВИЋ: Сада ћемо мало да свирамо овај албум. Ужелели смо се људи и свирке и после неколико концерата сетио сам се зашто сам почео да се бавим музиком и колико ми је тај аспект живота важан. Волео бих да се позабавимо озбиљније промоцијом албума и да покушамо да га приближимо широј публици, јер ми се чини да поседује ту врсту комуникативности. Нови спот, за песму “Море” излази ускоро, а сигуран сам и да нећемо чекати као прошли пут на следећи албум.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.