Урош Милкић, продуцент и музичар, за “Глас Српске”: У музици ме не гађају хитови већ осјећања

Рекао је ово за Глас “Српске” продуцент и музичар Урош Милкић, објашњавајући зашто његов најновији музички подухват под именом “Phony Job” наставља на неки начин ауторску традицију сталних промјена која прати овог мултиталентованог умјетника још од свирања у бендовима “Еуфорија”,  “Threesome” и “Мусака”. Један од најагилнијих продуцената српског и регионалног рока у посљедњој деценији каже да је поменути пројекат “Phony Job” и сингл “Tommy”, настао као мала помоћ пријатељима, али се на крају претворио у нешто већу причу од тога.

- Прво ми се Петар Богојевић  јавио на препоруку заједничких пријатеља. Имао је пар песама и требала му је помоћ да се те песме разраде и добију специфичну форму. Заједно смо порадили на аранжманима, музици, одсвирао сам му неколико инструмената и већ смо заједно урадили доста песама и идемо ка томе да до краја године објави и цео албум - каже Милкић.

ГЛАС: Жанровска еклектичност, осим у ауторском раду, на неки начин постала је и обиљежје Вашег продуцентског и сниматељског рада током којег сте радили са бендовима прилично различитог усмјерења од “Вирвела” и “Хали Гали” бендова до “Степе” и “Rebel Star”. Како сте ушли у продуцентске воде и када је “Down There” постао озбиљан посао од кућног студија?

МИЛКИЋ:  Продукцијом сам се бавио углавном кад је било везано за сопствену музику. Временом су почели и други бендови да зову да им помогнем око снимања, миксања итд. Током 2015. сам почео да учествујем у раду музике за друге извођаче и схватио како ми то окружење и размена идеја и енергије прија и помислио сам да је време да порадим више на себи у том смеру, студијској опреми и већ током 2016. сам нашао простор за студио. Првих годину дана сам упоредо радио у једној медијској продукцији као видео-монтажер. Када је “Down There” студио званично основан 2017. године, убрзо сам напустио дотадашњи “стални посао” и почео свакодневно да боравим и радим у студију.

ГЛАС: Рок музици Вас је привукао један упечатљив наступ “Нирване” на МТВ додјели награде, али када сте први пут обратили пажњу на мање препознатљив рад “људи из сјенке” у виду сниматеља и продуцената, да почнете размишљати о томе да заузмете њихову улогу и да не будете само гитариста или бубњар?

МИЛКИЋ: Те '92 године сам почео да свирам гитару и већ од самог почетка сам правио неке песме и снимао их на касетофон, па онда преснимавао са једног касетофона на други додавајући ритам са синтисајзера и нове инструменте. Искрено нисам имао појма шта тачно радим, али се стварала та свест о наснимавању звукова. Временом сам у књигама о бендовима, часописима и разним емисијама откривао разноразне приче из студија, како функционишу снимања и која је улога продуцента уопште.

ГЛАС: Снимали сте као продуцент са занимљивом серијом бендова посљедњих седам година, јасно је да је сваки бенд био прича за себе и важан као продуценту, али шта бисте издвојили као кључне музичке тачке на којима сте “испекли” основе продуцентског заната у студију?

МИЛКИЋ: Рад са старијим и искуснијим продуцентима и музичарима, а било их је доста. Имао сам среће да сам са својим претходним бендовима снимао са супер људима као што су Марко Маровић из Београда и Хрвоје Никшић из Загреба. Са њима сам осетио да су потпуно на нашој страни и да сви стремимо ка истом циљу. Имао сам и искуства са неким арогантним и тешким људима из “великих студија”, то никада није изашло на добро. Све је то био део мог учења и развијања. Научио сам да је песма најбитнија, да нема правила које не може бити срушено и да нема “одрађивања” посла. Трудим се да имам што боље опремљен студио где ми се долази сваки дан и где могу произвести мноштво најразличитијих звукова и да боравак у студију учиним што пријатнијим за извођаче.

ГЛАС: Гдје видите улогу продуцента, као сниматеља који постиже бољи звук за умјетнике? Трудите ли се да активно обликујете крајњи материјал или то варира од посла до посла и жеље музичара?

МИЛКИЋ: Те улоге су данас измешане. У време “великих студија”, постојао је продуцент који је био “Бог и батина”, испод њега сниматељи, тапе оператери, асистенти, додатни музичари итд. Данас ни бендови ни издавачи не могу да приуште такве трошкове и све се своди на пар људи или једну особу са пуно капацитета. Све остало зависи од те особе и односа са извођачима. На неким пројектима радим само као сниматељ, на неким и улетим на неком инструменту или помоћним вокалима. У пуно случајева предложим и аранжманске корекције како би песма продисала. Дешавало се и да помогнем око текстова некада, али се трудим да не улазим на територију где ми није место. Уколико је извођач спреман, увек ћу им рећи моје лично мишљење уколико ми се нешто не свиди или мислим да би по мени то могло боље. Дешава се да неким бендовима укажем на слабости које би морали прво да реше па уђемо у снимање тек за пар месеци.

ГЛАС: Ко су Вам фаворити у свијету продукције, како страни, како домаћи, у смислу да Вам њихов рад звучи занимљиво као продуценту, али и као музичару?

МИЛКИЋ: Има их доста, али рецимо: Џорџ Мартин, Ал Шмит, Стив Албини, Кони Планк, Бач Виг, Чад Блејк, Глин Џонс и Марк Ронсон.

ГЛАС: Радили сте са “Краљем Чачка”, снимали сте намјенску музику за филмове и класику, сарађивали сте недавно са “Ребел Стар”, дјелује да желите проширити продуцентско поље дјеловање и колико Вам је инспиративно/отежавајуће радити у новим жанровским формама?

МИЛКИЋ: Сви смо пуно пута чули изјаву “постоје само добра и лоша музика”. Стварно је тако. Ја сам пре свега обожавалац осећаја који оставља музика па тек онда размишљам о жанру. Увек ме далеко више погоди мање хитична песма која је искрена и носи тежину него неки унапред прорачунати и предвидиви “хит” који је углавном у неком тренутно популарном жанру. Највећи изазов ми је да помогнем да нечију енергију и емоцију изнесем најискреније и најбоље што могу без обзира на жанр. Признајем да ми прија када се поклопи да у једном месецу имам неколико пројеката који су жанровски различити, то ме додатно освежава и инспирише.

Сурф

ГЛАС: Култни сурф бенд “Threesome”, настао је из једне врсте породичног зезања, али је побједом на “Демофесту” то постало озбиљна прича са одличним студијским материјалом, бројним наступима, како у региону, тако и у свијету, али се тихо разишао.  Да ли је то завршена прича?

МИЛКИЋ:  Свашта смо прошли заједно, пуно турнеја по местима о којима смо само могли да сањамо, али смо Јована и ја схватили да желимо да оснујемо породицу. Клинци расту, позиви за турнеје су и даље ту и може се десити да се поново окупимо, а можда и овог пута направимо потпуно нови бенд са новим звуком.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.