Свирка у Чорба кафеу Ипету Ивандићу у част

Иницијатори су били његова сестра Гордана Ивандић и продуцент Драгослав Гане Пецикоза, а сјећање на великог бубњара из "Бијелог дугмета" снимала је и филмска екипа из Aустрије и Хрватске, која ради филм о Ивандићу.

Уз музику "Бијелог дугмета", око Ипетових слика постављених на бубњеве окупили су се његови пријатељи Корнелије Ковач, Неле Карајлић, Драгољуб Ђуричић, Кемал Монтено, Перица Стојановић, Оливер Мандић, група "Рибља чорба" и други. Од чланова "Бијелог дугмета" дошао је само Милић Вукашиновић.   

Ивандић је рођен 10. децембра 1955. године у Варешу, одакле се још као сасвим мали преселио у Сарајево. Средином 1970. године, у оквиру Пионирског центра "Бошко Буха" у Сарајеву, дјеловала је музичка секција. Ипе и његови пријатељи скупили су храброст и за шест хиљада динара годишње изнајмили оргуље, бас-гитару, бубњеве и све услове за несметан рад. Састав је назван "Crossroads", а Ипету су, по систему писмо-глава, припали бубњеви. Сљедеће године добио је прву "Троњу". Тврдио је да је на њој највише научио.

Наравно, музика и школа нису показивале жељу за сарадњом, па је Ипе понављао други разред гимназије и прешао на ванредно школовање. У љето 1972. године састав "Моби Дик" позвао га је на тромјесечну гажу у Трпањ. Када се вратио у Сарајево, са изненађењем је закључио да је постао један од најтраженијих бубњара у граду.

Опредијелио се за групу "Rock", састављену од познатих и музички образованих сарајевских умјетника, чије је идеје касније објединио вођа "Тешке индустрије" Габор Ленђел. Како је у љето 1973. остао без морске гаже, Ипе је стицајем срећних околности остао у Сарајеву и тако створио услове за сусрет од несумњивог значаја за каснији развој рок музике.

Двојица Горана сусрели су се негдје у Сарајеву, и Бреговић је рекао Ивандићу да му се допада његова свирка у "Rockuу". Била је то само увертира за званични позив, који је услиједио негдје крајем августа. Ипе се сјећао да му у почетку некако није ишло. Био је, наиме, сентиментално везан за своју прву озбиљнију групу. Промијенио је мишљење кад је "Јутро" преузело игранку у "Скендерији". То је већ била прилика која се није смјела пропустити.
Имао је непуних деветнаест година када је "Бијело дугме" улетјело у славу. Сљедеће четири сезоне дијелио је с њима и добро и зло, а затим се, средином 1978, одвојио и с Лазом Ристовским кренуо у нову авантуру.

Пројект назван "Стижемо" спотакао се 19. септембра 1978. када је Ипе ухапшен, а нешто касније и осуђен "због омогућавања уживања дроге другим особама", најприје на три и по, а затим у вишем поступку на три године затвора. Дио сензационалистички настројених медија покушао је од њега да направи "државног непријатеља број један", а њему је ионако било свега доста. Оставио је пороке, продао бубњеве и Хи-Фи уређај, почео да учи и успјешно положио неколико испита на Факултету политичких наука у Сарајеву, смјер - новинарство. Убрзо је схватио да не може без музике, па је поново набавио инструмент и 1979. са Слађаном Милошевић снимио албум "Горим од жеље да убијем ноћ".

Седамнаестог фебруара 1981. отишао је у Фочу на издржавање казне. За Дан Републике 1982. године обухваћен је амнестијом Предсједништва СФРЈ и ослобођен даљег издржавања казне. Повратком у Сарајево, није успио одмах да се прилагоди, па је чак помишљао на одлазак у неки други град. Срећом по себе и по "Дугме", остао је и негдје око Нове године коначно прихватио позив да поновно заузме своје мјесто.

Ипе је био бубњар префињеног рок сензибилитета, захвалан за сарадњу у свим условима који захтијевају чврст основни ритам, с могућношћу развијања занимљивих рјешења у постављеним оквирима. Са дугогодишњом дјевојком Aмилом снимио је два албума - "Какав диван дан" (1985) и "Aмила", исте године, на којима је покушао да његује музику базирану на звуку електронских инструмената. Послије неуспјеха оба албума, дигао је руке од било какве музике изван "Бијелог дугмета". На острву Паг започео је градњу великог угоститељског објекта.
По избијању рата прешао је у Београд, гдје је трагично настрадао 13. јануара 1994. године. По неким информацијама, пред смрт је почео је да пише аутобиографију.

Виолина

Ивандић је имао само шест година када су га родитељи гурнули у наручје музике. Старији брат је већ увелико господарио тајнама клавира, па је некако требало упослити и млађег. Како је избор био прилично сужен, а Ипета никад није морио страх од непознатог, одлучио се за виолину. И то из најједноставнијег могућег разлога - никад је прије тога није видио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.