Снежана Савичић-Секулић: Музика превазилази време и јача сарадњу

Рекла је ово у интервјуу “Гласу Српске” оперска дива Снежана Савичић-Секулић, која својим магичним гласом, харизматичном појавом и импозантном биографијом константно одушевљава и публику и стручну критику.

* ГЛАС: Недавно сте гостовали у Бањалуци у оквиру пројекта “Мостови музике”. Какав је по Вама значај тог пројекта?

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Да, то је моја друга сарадња са Бањалучком филхармонијом. Радо сам се одазвала позиву. Што се тиче емоција оне су топле и позитивне, а циљ јесте да нас музика веже и ојача нашу сарадњу и узајамно поштовање без ког нема било какве будућности. Музика превазилази границе и време. Мој удео је, надам се, значајан, јер сам у договору са руководством Бањалучке филхармоније пристала на услове и оно што су они тог тренутка могли да понуде. Дивим им се под каквим оптерећењем раде и колико се труде да свима покажу да завређују пажњу и подршку да би опстали и добили много боље услове за даље деловање. Вреде много више од онога колико добијају од града и државе. То је млад ансамбл пун жара и енергије, воље и ентузијазма, жеље да докажу да се данас не морате појављивати полуголи и бити члан клубова, странака и некаквих лобија да бисте били примећени и “поштовани”, једноставно, треба им дати оно што им припада, оно за шта су се школовали.

* ГЛАС: Имате улоге у неколико представа у Народном позоришту у Београду. Можете ли неку издвојити као најдражу и због чега?

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Тренутно на репертоару певам улоге у неколико наслова: “Риголето”, “Љубавни напитак”, “Фигарова женидба”, “Севиљски берберин”, “Луција од Ламермура”, “Три поморанџе”, “Боеми”. Без пуно размишљања најдража ми је Ђилда у Вердијевом “Риголету” из више разлога. Са њом сам дебитовала као студент четврте године и тиме обезбедила могућност да после тога певам улоге првог фаха од почетка каријере. Са њом сам положила пријемни испит на “Гилдхол” школи за музику и драму у Лондону, победила на неколико конкурса, добила награду Удружења музичких уметника Србије за најуспешније музичко извођачко остварење младом уметнику до 30 година и пуно аплауза на сцени. Временом је постала моја лична карта.

* ГЛАС: Каква искуства носите са недавног извођења 8. симфоније Густава Малера?

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Постоје дела која годинама прижељкујемо да отпевамо. Ја сам мислила да 8. Малерову симфонију можда нећу имати прилику да певам никада, јер се ретко изводи и тражи велики извођачки апарат на сцени. Прижељкивала сам је и она се десила у тренутку када сам могла да одговорим на захтеве које деоница првог сопрана носи са собом. Веома експонирана и захтевна. После концерта сам имала осећај да сам отишла једну степеницу даље у својој каријери. Није случајно да ми је то било 40. вокално-инструментално дело које сам отпевала од студентских дана до данас.

* ГЛАС: Пјевали сте раме уз раме са Монсерат Кабаље. Какве Вас успомене вежу за тај наступ?

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Када сам добила позив из Београдске арене да ли желим да будем гост на концерту Монсерат Кабаље била сам затечена. Тог тренутка сам спремала представу “Боеми” у ХНК у Загребу и пошто сам била заузета свакодневним пробама нисам се претерано оптерећивала тиме како ће то изгледати. Али када је било потврђено моје гостовање од стране штаба Монсерат Кабаље који је преслушао моје видео-снимке, тек тада сам схватила да је то заиста истина. Свеукупно сам имала три дана да се концентришем на тај наступ. Сусрет са Мадам Монсерат био је неописиво узбудљив за мене и памтићу га целог живота. Певала сам раме уз раме са једном од највећих дива оперске уметности и то је више него довољно да будем срећна и захвална.

* ГЛАС: Добитница сте бројних награда. Шта за Вас представљају те награде и колико уопште могу бити “вјетар у леђа” једном умјетнику?

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Сама реч награда значи да су вас за нешто наградили, а то би требало да је награда за одређен труд и рад. Не мора да значи да ћете је увек добити за све што урадите, али када дође у ваше руке изазове одређену радост и усхићење, као када дете добије омиљену играчку и почне да скаче од среће јер је било послушно. Имала сам срећу да добијем велики број признања и она су ме мотивисала да се рад и вредност препознају и награђују. Соло певање сам почела да учим тек са 22 године. Моја генерација је увелико завршавала факултет. Скупила сам храбрости да се такмичим тек на четвртој години студија, јер нисам имала средњу школу певања и успело је. Била сам лауреат такмичења “Никола Цвејић”. Тада сам схватила да увек треба да идете да победите, не само да се такмичите. То сам поновила неколико пута, а једно од најважнијих је 33. међународно такмичење “Зенес Музикал”. Временом престанете да се такмичите, то вам не дозвољавају године, али и даље желите да будете сјајни у свом послу. Велика је част добити овако велика признања попут награда “Оскар Данон” и “Музика класика”. Морам признати да су ме једним делом задужили да будем још вреднија. Хвала им!

* ГЛАС: Шта тренутно окупира Вашу умјетничку пажњу? 

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Следећа сезона ми је добрим делом испланирана. У октобру ћу дебитовати у опери “Дон Пасквале” улогом Норине, затим следи Адела у “Слепом мишу”, а у 2013. години улога Виолете у Вердијевој “Травијати”, као и Гала концерт са Црногорским симфонијским оркестром где ћу извести дуго прижељкиван Глијеров концерт број 2. за сопран и оркестар.

Најдража улога

* ГЛАС: Од многобројних улога које сте остварили, постоји ли нека за коју Вас вежу посебна осјећања, нека коју никада нећете заборавити?

САВИЧИЋ-СЕКУЛИЋ: Хтела бих да поменем улогу Луције од Ламермура која ми је донела огроман успех када сам са њом дебитовала 2010. Као једна од најзахтевнијих улога сопранског фаха пружила ми је осећање да сам кроз њу сазрела у бољег певача и уметника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.