Sid Vicious промијенио лице једне генерације

Отресит, бучан, импулсиван и нихилистички расположен, Сид је представљао све оно за шта се панк на површини залагао. И тако све до 21. године, док у Њујорку није умро од предозирања хероином.

Ове седмице навршило се 30 година од смрти овог необичног музичара, који је својом појавом обиљежио један музички и историјски период.

Непуну годину дана прије смрти написао је: "Умријећу прије него што остарим, не знам зашто, имам тај осјећај". Увијек спреман на провокацију, шокирање "непримјереним" понашањем (тукао је водитеље ТВ емисија, самоповрјеђивао се оштрим предметима на сцени), Вициоус је промијенио лице цијеле једне генерације, која је у њему видјела чисту побуну - против друштва у којем живи, против Хладног рата, против правила шоу бизниса. Све је завршило трагично, панк култура је данас легитимни дио повијести поп арта, а Вициоуса, тужног црног витеза, сјећаћемо се као човјека који је својим изгледом (црна кожна јакна и катанац око врата), креирао имиџ једне генерације којој је било суђено да нестане прије него је и почела да живи. "Боже, спаси краљицу и њен фашистички режим", ругала су се четворица лондонских клинаца.

Београдски "Поп бокс" објавио је овим поводом одломак из аутобиографије Џонија Ротена "Забрањено за Ирце, црнце и псе", коју је прошле године објавила "Лагуна":

Сид је умро на безначајан амерички празник по имену Дан мрмота, 2. фебруара 1979, годину и мјесец дана након пропасти "Пистолса", три и по мјесеца послије "Нанцџне". По народном предању, мрмот излази послије зимског сна. Уколико види своју сјенку, слиједи још шест седмица зимског времена. Ни Сид хрчак ни Сид мрмот тога јутра нису видјели своју сјенку. Његово наго тијело пронашли су одмах послије поднева на Гринич Вилиџу, у стану једне 22-годишње незапослене глумице.

Када сам чуо за Сидову смрт, сједио сам у својој дневној соби.

Јавио ми је Joe Stevens. Чинило се да ми то ништа не значи. Чудно је. Непрестано сам се питао да ли треба нешто да осјетим. Нисам осјећао ништа. Годинама. Тек ме је много касније стрефило колико је то тужно. Све вријеме сам од тога бјежао. Знао сам да ће се прије или касније догодити, па...

Искрено, умрла је погрешна особа. Када је умрла Nancy, био сам срећан. Мислио сам да је то сјајно, али сам у срцу знао да је није убио Сид. Мислим да су му смјестили. Сид би вјероватно на дуже вријеме отишао у затвор, иако се данас за убиство добија мање него за пљачку.

Већ дуго колају гласине да је Сид убијен. У Рајкерс Aјленду су га очистили од дроге, али се опет урадио исте вечери кад је изашао. Једна ноћ, неколико сати, заправо. Врло је необично. Је ли Сиду неко смјестио?

И даље мислим на Сида. Ужасно је све то што му се догодило. Но нема сврхе. Мртав је и то је крај. Волио бих да је ту, али само онакав какав је био у почетку. Све то самоуништавање просто се није могло поднијети. Гледаш како ти неко пред очима пропадне за пуку годину и то је то. Тако нешто избрише ти све лијепе успомене на ту особу. Такви људи постају све рђавији и непријатнији. Људи почињу да се дрогирају из самосажаљења. Сид је био изгубљени дјечачић потпуно ван домашаја помоћи и као сви осиони тинејџери, знао је све, и ту више нема шта да се каже.

Нико никада неће до краја ријешити загонетку Сидове смрти, јер се све своди на чиста нагађања. Нико никада о томе неће рећи истину, а трагедија је што је све покопано у дроги и наркоманској култури. Смрт таквом окружењу и приличи.

Пого

Сид је тврдио да је он изумио пого негдје око 1976. године. На панк концертима у раним данима лондонске панк сцене, Sid Vicious у гужви није добро видио бенд, па је почео да скаче горе-доље да боље види. Према њему, тако је он изумио плес. Истина је вјероватно другачија и да се плес родио спонтано.

The Sex Pistols - My Way /video/

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.