“Ролингстонси” и даље пишу правила игре VIDEO

Без обзира на то да ли сте фан “Стонса”, иако је објективно гледано било каква расправа о томе у супротности не само са здравим укусом већ и са здравим разумом, мора се признати да не постоји у историји рок музике већи и значајнији бенд који у континуитету више од 60 година ствара музику.

У тих шест деценија између првог и посљедњег албума британског састава догодиле су се десетине плоча, стотине синглова, десетине турнеја и хиљаде концерата, неколико изгубљених чланова, много скандала, велико богатство и статус најопаснијих диносауруса рок музике, чије се свако помјерање прати са страхопоштовањем. Почетком септембра појавила се вијест да након фантастичног албума блуз обрада “Blue & Lonesome” из 2016. године, “Стонси” напокон објављују нови албум са ауторским материјалом, првим од плоче “А Biger Bang” из 2005. године. Информација је дословно окупирала све свјетске медије, потом су “Стонси” гостујући код Џимија Фалона у Лондону потврдили ову вијест, а након изласка албума 20. октобра јасно је да је медијска еуфорија добила адекватно креативно покриће у сваком смислу.

Нови албум је значајан за бенд на много начина. Први је након смрти једног од оснивача бенда, бубњара Чарлија Вотса 2021, стиже након дуге ауторске паузе, излазећи у вријеме великих промјена на музичком тржишту и након скоро четири деценије сарадње са Доном Возом снимљен је са новим продуцентом Ендрјуом Ватом. Питања како ће базична тројка Мик Џегер, Кит Ричардс и Рони Вуд функционисати без Чарлија након 60 година свирања с њим и како ће се снаћи у промијењеним околностима унутар индустрије забаве, сарађујући са новим човјеком иза микс пулта, добила су најбољи могући одговор. Били су више него мотивисани да докажу да нису за старо гвожђе са фронтменом Џегером на челу, а како је Ричардс у свом стилу рекао на промоцији албума, када је у бенду пјевач расположен за пјевање, не смије се губити вријеме. Мотивисани од стране Вата да брзо снимају како би се сачувала енергија и спонтаност у студију, петорка Џегер, Ричардс, Вуд, Стив Џордан и Дерил Џонс појачала се током снимања гостима попут Пола Мекартнија, Стивија Вондера, Елтона Џона, Лејди Гаге, па чак и оригиналним басистом Билом Вајменом, те себи поставила кратак рок да сними албум. Продуцент Ват, који се прославио радећи са поп звијездама попут Мајли Сајрус или Џастина Бибера, али и рок ветеранима попут Игија Попа и Озија Озборна, по сопственом признању, ватрени је фан бенда и на снимање је долазио сваки дан у другој мајици групе, дајући све од себе да ветеране одржи у високој тензији живе свирке како новим људима у студију, тако и честим промјенама локација за снимање, од Њујорка преко Лос Анђелеса и Бахама до Лондона. И већ изласком првог сингла “Angry”, класичног разбијачког отварања у маниру “Start Me Up” или “Brawn Sugar”, ношеног препознатљивим Ричардсовим рифом и масним звуком бубња, те никад упечатљивијим Џегеровим вокалом дјеловало је да је бенд у препознатљивој форми из најбољих дана. Након изласка албума услиједили су скоро једногласни пангерици критике и поређења са најбољим дометима бенда попут албума “Tattoo You”, “Some Girls” или “Exile”, уз истицање енергије, спонтаности и квалитета пјесама ослоњених на препознатљиве моменте из шездесетогодишње каријере. Понеке, истина ријетке, негативне критике, попут рецензије сајта “Пичфорк”, потпуно промашене и по ставу и по аргументима, само су биле изузетак који потврђује општи став да су “Ролингстонси” снимили добар албум.

Прије свега, продуцент Ват, познат по набријаној продукцији, снажног ритма и бучних гитара, мудро је схватио да “Стонси” најбоље функционишу када се држе ријечи покојног Вотса: “Да у овом бенду бубњар прати ритам гитаристу”, са препознатљивим кашњењем темпа, што је на овом албуму мајсторски искоришћено. Бубањ је продуциран снажно, али оставља простор међуигри гитариста, а бас гитара и Џегеров мало истакнутији вокал него иначе попуњавају рупе у конструкцији пјесама, док гости представљају украс који домаћине мотивише да дају све од себе, без опуштања и празног хода у комплетној поставци албума. И заборавите сва та поређења са највећим моментима њихове дискографије или митоманске изјаве о најбољем албуму у посљедњих 40 година, сваки албум, који сними бенд у седмој деценији каријере, може се упоредити са нечим већ снимљеним, јер су се “Стонси” током рада дотакли скоро свих музичких жанрова/трендова и прошли неоштећени у судару с њима.

Јасно је, наравно, да су нумере “Get Close”, “Whole Wide World” и “Driving Me To Hard” налик бројним јединствено препознатљивим, класичним “Стонс” драгуљима средњег темпа са праштавим гитарама и дувачима, попут “Bitch,” “Slave” или “Waithing on A Friend” или да су кантријем обојене “Depending On You” или “Dreamy Skies” налик класицима типа “Far Away Eyes”, “Sweet Virginia” или “Wild Horses”. Просто речено, тешко да могу бити сличне нечем другом, када су снимљене од стране групе која има на десетине сличних пјесама у репертоару, али потребно је рећи и то, док су оне добре као поменуте, не треба се замарати јаловим поређењима.

Можда је пјесма “Bite My Head Off” сирови комад гаражног рокенрола, слична њиховом ишчитавању опуса Боа Дидлија или Чака Берија на самом почетку каријере, чији се бучни ефекат појачава гостујућим “хефнер” басом Пола Мекартнија, који није свирао овако гласно од дана када су “Битлси” покушавали анимирати пијане морнаре и уморне проститутке у клубовима Хамбурга, али то не умањује њену прималну љепоту. Ништа мање ефектно звучи и Чарлијев бубањ у фанком обојеној “Mess It Up”, снимљеној током 2019. године, а сада дотјераној до статуса још једне Џегерове ефектне подлоге за плес у диско клубовима. Једнако је лијепо искоришћен клавир Елтона Џона који, у маниру његовог хероја Литли Ричарда, звонко шета између као жилет оштрих рифова Вајменовог препознатљивог баса и Чарлијевог изломљеног ритма у “Live by the Sword”, посљедњем снимку оригиналне ритам секције бенда. Ричардс долази на своје у још једној препознатљивој губитничкој химни “Tell Me Straight”, коју његов оштећени вокал и прљави звук гитаре дижу на емотивни ниво, који само он и Том Вејтс могу достићи док претреса свој живот стиховима: “Треба ми одговор/Колико дуго ово може трајати/Немој ме тјерати да чекам/Да ли ми је будућност сва у мојој прошлости?”

Велики албум заслужује једнако велику завршницу, а она стиже кроз двоструки омаж дубоким коријенима бенда сакривеним у мрачном подземљу соула, госпела и блуза. Апсолутни врхунац албума јесте седмоминутна “Sweet Sounds of Heaven”, у којој разметљиви фронтмен “Стонса” добија једнако разметљиву конкуренцију у вокалу Леди Гаге, која пјева као опсједнута вуду врачара, док остатак групе појачан Стивијем Вондером надахнуто плови кроз соул и госпел звук како то ниједан други бијели бенд не може и не зна, стварајући духовно-путену химну достојну највећих тренутака не само бенда већ и историје музике 20. вијека.

И за само финале стиже мали драгуљ кроз обраду пјесме којој бенд дугује име, класика Мадија Вотерса “Rollin Stone Blues”, коју Џегер и Ричардс изводе једнако онако како би је извели у возу за Дартфорд, путујући у средњу умјетничку школу прије 60 и нешто година. Само глас, акустична гитара и усна хармоника за, могло би се рећи, једно исконски симболично затварање круга, кад би овај бенд био склон затварању кругова или било каквој другој симболици, са примјесом носталгије, али кад је “камење” у питању, носталгија није роба на продају, већ само исконски рокенрол звук, који се котрља и на који се не хвата маховина. И то се чује на новом албуму од првог до посљедњег тона јер он, просто речено, исијава великим надахнућем музичара укључених у његово стварање. Највећи бенд на свијету се симболично вратио тамо гдје је све почело, у Лондон, како би публику наградио још једним дијамантом у својој пребогатој дискографији.

Јасно је да су албуми, концерти и само дјеловање “Стонса” данас огроман и скуп бизнис у којем нема мјеста изненађењу, осим евентуално оног које долази из руку и инструмената музичара. Сурови професионализам у којем се све зна и све иде по унапријед зацртаном плану, али када чујете музику са албума “Hackney Diamonds”, тад научите значајну разлику између посла у којем остављате срце и посла који отаљавате само ради новца у банци. Разлика се крије у стиховима “Стонса” који гласе: “But I like It. I said I know, It's only rock and roll, but I like it”!

Име

Назив албума долази из лондонског сленга, а Хекни је насеље у источном Лондону које је дуго имало грубу репутацију иако је у посљедње вријеме постало луксузније. Вуд је објаснио да су “хекни дијаманти” заправо комадићи сломљеног стакла са вјетробранског стакла аутомобила расути након разбијања због провале, што се често дешавало када је група свирала у том крају шездесетих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.