Пожељети од мјесеца: Живот и доба Били Холидеј
„Ниједан умjетник није био тако подложан миту и погрешно схваћен као Били Холидеј, која је и сама томе доприњела својом безнадежно непоузданом биографијом Лејди пјева блуз".
Ова уводна реченица чека нас на задњој страни корице књиге о Били Холидеј, коју је 1994. написао амерички музички критичар Доналд Кларк, а крајем прошле године објавила у српском преводу издавачка кућа Утопија. Та је изјава полазна тачка с које овај аутор креће у истраживање живота најзначајније џез пјевачице свих времена. „Знао сам да ћу морати да срушим конвенционалну представу о њој као о трагичној црној жени", додаје аутор већ у предговору, те додатно подиже љествицу очекивања од читаоца.
Живот Били Холидеј био је испуњен константним патњама - несигурностима због одбачености од стране породице, посљедицама дроге и алкохола, и надасве нездравим везама с мушкарцима који су је тукли и материјално искоришћавали. Ове чињенице се нико није ни трудио да оспори, те у том свијетлу Кларкова уводна најава дјелује проблематично. Како књига одмиче, видимо да биограф и сам наводи мноштво доказа у прилог овим познатим подацима, па остаје да се запитамо – шта је овде заправо нови угао из кога ћемо сагледати Билин живот?
Прије свега, ваља напоменути да се аутор највише ослања на свједочанства бројних актера из живота Холидејеве, која је између 1970. и 1972. сакупила Линда Куел, не стигавши да објави своје истраживање прије него што ће преминути. Ова обимна грађа је, почетком деведесетих, сигурно бацила ново свијетло на живот славне пјевачице, а прије свега на њено дјетињство које је било обавијено велом мистерије и мистификације. С друге стране, како и сам Кларк примјећује, ради се о често непоузданим свједочанствима која су (очекивано) обојена крајње субјективним запажањима интервјуисаних особа. Аутор се нашао у незахвалног позицији, баратајући обимним и узбудљивим, али релативно непоузданим материјалом.
У датим околностима Кларк се опредјелио за навођење огромног броја цитата у интегралном облику, око којих ће повремено набацити своја тумачења наведених догађаја. Овај методолошки поступак му је помогао да досегне какву-такву објективност трудећи се да властиту интерпретацију цитата сведе на неопходни минимум. Но с времена на вријеме би ипак морао да „улети" ради исправке неких навода који не одговарају чињеницама, а напосљетку би се одредио према микро-биографској цијелини коју творе изјаве дате у одређеном временском периоду.
У пракси, главни Кларков ауторски уплив је својеврсно негирање улоге жртве Холидејевој. Након свега што смо сазнали о пјевачици, то би нам се могло учинити као ноторна будалаштина, но аутор своју тезу заснива на околностима и времену у којима је она одрастала. Поента би била – није ни могло бити никако другачије, а особу одређује начин на који се поставља према датој ситуацији. Према Кларковом мишљењу Били је без много оклијевања и драме улијетела у овакав животни миље. А када је постала „жртва" по свим објективним цивилизацијским мјерилима, није ни она остајала дужна другима – итекако је знала да изневјери блиске особе, па чак и да (дословно) узврати снажан ударац својим бахатим мушкарцима.
Највећи ауторов проблем је, ипак, претерана фасцинација фактографијом и потрагом за „објективношћу". С једне стране то иде дотле да текст бива оптерећен бројевима улица, сатницама, сувопарним подацима о судским процесима... премда би за крајњи прокламовани циљ дјела било довољно и сажето препричавање ових момената. С друге стране, оволики број цитата и није био баш неопходан – због њих је текст преобиман и растрзан, те замара читаоца који се на 450 страна ломи између ауторове несумњиве елоквенције и народских, жаргоном обојених изјава. Коначно, ту је и (нехотична?) таблоидизација живота велике умјетнице – често смо остављени на милост и немилост одвећ детаљном препричавању њених наркоманских догодоштвина, пребијања, и сличних немилих сцена.
У неколико наврата Кларк показује изванредно познавање џеза и самог дјела Били Холидеј са стручно-музичког аспекта. Но да је оставио више простора за критички осврт на само дјело умјетнице, књига би изгубила на атрактивности. А и Билин живот је, ето, био махом заиста онакав каквим га аутор описује. У коначном збиру, "Пожељети од мјесеца" је дјело на пола пута између добре идеје и незграпне реализације. Довољно занимљиво за оне које занима што више детаља из Билиног живота, али и као материјална грађа за неко будуће, стилски уобличеније дјело о овој великој умјетници 20. вијека.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
