Одржана трибина посвећена Влади Дивљану

Модератор и аутор трибине била је Весна Вукајловић, док су гости били писац, новинар и бивши музичар Бранко Росић, филмски редитељ Радивоје Раша Андрић, као и музички менаџер, продуцент, некада члан бенда “У Шкрипцу” Зоран Вуловић Вуле.

Прво је приказан дугометражни документарни филм "Небеска тема - Прича о Влади Дивљану" (2019) сценаристе и режисера Младена Матичевића, а планиран је и концерт након трибине.

Усљед трагичних догађаја који су задесили Србију протекле недјеље, концерт трибјут бенда “(Не)нормални” посвећен музичару, у оквиру манифестације "Дивљан дан #2" је морао бити одложен до даљег.

Модераторка Вукајловић је на почетку напоменула да се "након седам веома мучних дана вечерас мало бавимо неком другом темом", која је такође тужна, јер се обиљежава рођендан, тај некада срећан дан и датум 10. мај, а од 2015. године Влада Дивљан, један од "Идола", више није са нама.

"Данас славимо живот, јер је то Влада увијек радио, волио је живот. Ту смо да се присјетимо нашег пријатеља, умјетника и прелијепог вјечног дјечака”, били су први утисци Зорана Вуловића на трибини вечерас, који је сарађивао са Дивљаном у виду организације неколико његових концерата у Београду.

Вуловић је испред своје концертне агенције “Лонг Плаy” успјешно доводио Дивљана из Беча у престоницу на увијек распродате концерте на сценама Дома омладине и бившег Дома синдиката.

Он је оцјенио да је група "Идоли" била прави свјетски бенд, тако су звучали, изгледали, и били "права екипа, гдје је свако имао своју улогу, као да су у филму или представи, а Влада је главни глумац, и то се није никада поновило, нема сличног бенда у новијој историји".

"Толико је желио да одржи и тај посљедњи концерт у Београду, иако је био болестан. Само ме је назвао, и овим ријечима саопштио: 'Имам ракчину'. Баш се тако изразио. Наравно, није ми било добро. Питам се шта би нам тај дјечак рекао данас да је са нама. Тај концерт је невјероватно желио да реализује, да је то било невјероватно, да је некоме стало толико до музике, своје публике”, присјећао се Вуловић тог неоствареног концерта, а онда се осврнуо на њихово упознавање давних година.

Вуловић је био једна од кључних фигура поп рок бенда "У Шкрипцу" којег су са њим основали 1980. године драматург Милан Делчић Делча, Александар Васиљевић Васа.

Он је објаснио да је бенд настао сасвим случајно, као идеја за једну позоришну представу дужег назива "Не верујте онима који кажу да овај комад нема јединство радње", коју је написао Делча, али тај пројекат није био реализован, али умјесто тога је формирана музичка група.

"У то вријеме није било важно да се буде виртуоз у музици, на било ком инструменту, већ је било значајно да се има идеја, а групе су обично настајале када се договоре другари из краја. Делча и ја смо живјели баш близу, и тако смо кренули у ту причу. Једном приликом нас је слушао Влада Дивљан, пустили смо му наше пјесме, и он је рекао: 'Само напријед!'. Дивљан је нама био подршка од почетка, увијек је знао изванредно да свира, и ако он каже такве ријечи, значи да вриједимо. Тачно је знао како да те погура напријед", евоцирао је успомене Вуловић и додао да је Зденко Колар из групе "Идоли" у то вријеме свирао код њих на првом албуму.

Да би му се одужио како треба, испред своје агенције "Лонг Плаy", Вуловић је организовао многе Дивљанове концерте, што је увијек чинио са великим задовољством.

"У мом послу неке концерте радите због славе, или новца, а за Владу Дивљана сам то увијек радио искључиво из љубави. Све је увијек ишло тако лако са њим, сваки договор, никада проблема. Дивљан је био прави симбол лијепог Београда, једно господство и доброта. Мислим да је Влада увијек ту око нас, није нигдје отишао, јер то је пламен који је он запалио. То не можемо да угасимо, ватра гори свуда гдје се слави његов рођендан, у Београду, Загребу, Сарајеву. Ту смо да славимо радост Дивљана, бенд '(Не)нормални' увијек има пуне концерте, често наступа свуда, значи да та његова музика живи. Једноставно та ватра вјечно гори", закључио је Вуловић.

Оно о чему се мало говорило, или недовољно је и значајни допринос Владе Дивљана филмској музици у српској кинематографији, о чему је имао прилике да говори режисер Радивоје Раша Андрић који је сарађивао са Владом на хит филму "Три палме за две битанге и рибицу" (1998).

"Ево да откријем да ја уопште нисам имао ту замисао да Влада компонује музику за тај филм, већ је на идеју дошао продуцент, који је рекао: 'Остало нам је да видимо за музику, па кога би могли, хајде да зовемо Владу Дивљана', на шта сам ја само рекао: 'Генијално'. И онда смо ми дошли на састанак код њега, нас петоро у једној собици, а он као домаћин је сједио на поду, јер није било мјеста. Влада је рекао да му се филм допада и да жели да ради музику", присјетио се редитељ и додао да је био довољно паметан да слуша паметнијег од себе - Владу".

Андрић је напоменуо да је Дивљан био изузетно маштовит и креативан, одмах је желио да компонује музику у стилу наслова филма, да има везе са палмама, да стави удараљке, што је произвело и хит песму из тог остварења "Све што хоћу да знам".

Режисер је веома волио омнибус филм "Како је пропао рокенрол" за који је Дивљан такође писао музику.

"Тај филм је за мене био прекретница, да се докаже да и такви филмови могу да се снимају код нас, какве волим да гледам, а не да нужно буду само амерички на какве смо навикли", рекао је Андрић.

Како је објаснио, обично редитељ и монтажер су једини људи који одлучују на којим мјестима се убацује музика, тако да су Владине дијелове монтирали.

И касније како су нешто мијењали, Дивљан им се јавио да све то поправи, одмах се 'нацртао' у монтажи са два кофера гитара и одсвирао директно шта је неопходно да се то умиксује у сам филм.

"Иначе је Влада завршио факултет за дизајн звука, и одатле његова способност да тако лако ствара примјењену музику. Том струком се није бавио, али није ни било потребно, јер је очигледно био усмјерен на филм, а и овако ријетко талентован за музику", закључио је Радивоје Андрић.

Књижевник и новинар Бранко Росић, некада дио панк рок бенда "Урбана герила", изјавио је да је за њега "Влада Дивљан на неки начин - Пол Мекартни", те да му није јасно како никада није у Србији добио неко велико, право признање.

"Дивљан је требало да свира у једној Београдској арени, а ето није тамо наступао, више на мањим мјестима. Није свирао ни у Сава центру, а тамо се одиграо тај диван концерт посвећен њему, нажалост, послије смрти”, навео је Росић и присјетио се да је за Дивљана чуо одавно док је био у бенду "Звук улице" са колегом Зденком Коларом, са ким ће даље стално сарађивати, у групама "Идоли", "Влада и Олд Старс Банд", "(Не)Владина организација".

"Сјећам се да у бенду Урбана герила нисмо признавали успјехе Идола ни Шарло Акробате, био сам прави стармали, као панкер, имао проблема у понашању, и цијели тај Нови талас за нас није био весео. И одједном, на једном концерту Идола у СКЦ-у ја сам схватио њихову генијалност.
 

Били су заиста у потпуности другачији од свега до тада што смо могли да видимо. Они су били тако оригинални, а ми у Урбаној герили смо више копирали стране бендове, били смо будаласти, наивни, ортодоксни. Са Идолима и послије њих, Влада Дивљан ће за мене увијек остати најбољи композитор љубавних поп пјесама икада", закључио је Бранко Росић, преноси "Телеграм".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.