Нешо Галија - Тајна дугог живота - квалитет

До са­да су обја­ви­ли 17 му­зи­чких ал­бу­ма и, што је за­нимљиво, за три де­це­ни­је пос­то­јања ова ни­шка гру­па ни­је ни­је­дном про­ми­је­ни­ла из­да­ва­ча, па је ПГП обја­вио и посљедњи ком­пакт диск под на­зи­вом “До­бро ју­тро, то сам ја”. Пје­сме са тог ал­бу­ма “Ти мо­жеш све”, “Ве­ра” и “Мо­жда сам луд” већ су да­вно на­шле сво­је мјес­то код слу­ша­ла­ца. У оче­ки­вању шта нам но­во спре­ма ни­шка “Га­ли­ја”, ис­ко­рис­ти­ли смо њихо­во гос­то­вање у При­је­до­ру да то и от­кри­је­мо и раз­го­ва­ра­ли са во­ђом гру­пе Не­на­дом - Не­шом Ми­ло­сављеви­ћем.

* ГЛAС: Му­зи­ком се ба­ви­те ви­ше од 30 го­ди­на. Ка­кво је Ва­ше мишљење ка­да по­ре­ди­те ври­је­ме Ва­ших по­че­та­ка и са­дашњи акту­ел­ни тре­ну­так. Ка­ко се сна­ла­зи­те у том миљеу но­вих та­ла­са и зву­ко­ва ко­ји они но­се?

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: Рад на му­зи­ци и ква­ли­тет ко­ји се пос­ти­же ти обе­збе­ђу­је не­ка­кав ве­чан жи­вот. У ства­ри, ко­ли­ко ра­диш и ка­ко ра­диш, то је не­ки па­ра­ме­тар због че­га си за­пра­во при­су­тан на сце­ни или не. Што се ти­че ин­тен­зи­те­та при­су­тнос­ти, ка­ко се у на­ро­ду ка­же, по­пу­лар­нос­ти, то се мења у за­ви­снос­ти од акту­ел­нос­ти са­ме му­зи­ке, али и при­ли­ка у ко­ји­ма се та му­зи­ка ин­тер­пре­ти­ра.

С об­зи­ром на то да се у ова вре­ме­на и не одва­ја пре­ви­ше за кул­ту­ру, то се је­днос­та­вно осе­ћа и у на­шој бран­ши. Ова­ква врста уме­тнос­ти за­хте­ва врло озбиљна фи­нан­сиј­ска сред­ства и без њих се је­днос­та­вно не мо­же пос­ти­ћи ни­ка­кав по­се­бан ре­зул­тат. Aли, без об­зи­ра на то, све то не зна­чи да тре­ба ста­ти, то што нас не­ма у ја­внос­ти као што је то не­кад би­ло, то не тре­ба да нас бри­не, то је је­днос­та­вно та­ко, јер ни­је то слу­чај са­мо са на­ма.

Ра­ни­је је би­ла дру­га­чи­ја си­ту­аци­ја. Би­ло је мно­го без­бри­жни­је вре­ме, та­ко да је и са­ма чињени­ца да је пос­то­јао ве­ли­ки број гру­па у ства­ри го­во­ри­ла о том стању ко­је је је­днос­та­вно по­го­до­ва­ло ства­рању ве­ли­ког бро­ја ства­ра­ла­ца и то не са­мо у му­зи­ци, не­го и у дру­гим облас­ти­ма ства­ра­лаш­тва.

* ГЛAС: Шта је то што тре­ну­тно ра­ди­те. Да ли је но­ви ал­бум на ви­ди­ку?

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: Ме­не су бу­квал­но изву­кли из сту­ди­ја. Ра­ди­мо два ал­бу­ма па­ра­лел­но. Је­дан је ли­чно мој, не­ка­ко се та­ко по­го­ди­ло. То је ал­бум “Не­чуј­на зво­на”, ко­ји је по­све­ћен Ко­со­ву, а дру­ги је ре­гу­лар­ни ал­бум гру­пе “Га­ли­ја”, 18. по ре­ду, ко­ји ће иза­ћи до кра­ја ове го­ди­не. Та­ко да је ви­ше не­го бур­на акти­вност у на­шој гру­пи, али смо се скло­ни­ли и из ме­ди­ја, јер тре­ну­тно пу­но ра­ди­мо и не­ма­мо вре­ме­на да се ба­ви­мо и нас­ту­пи­ма, би­ће вре­ме­на и за то.

* ГЛAС: Ра­ди­те и фил­мску му­зи­ку, на­ја­ви­ли сте рад на му­зи­ци за филм о Јо­ва­ну Ду­чи­ћу. Да ли је тај про­је­кат за­вршен и има ли но­ве фил­мске му­зи­ке?

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: Рад на фил­мској му­зи­ци је ве­зан са­мо за ме­не, а у ства­ри пре­ко ме­не и за “Га­ли­ју”, јер су сви чла­но­ви гру­пе на не­ки на­чин укључе­ни у ту при­чу. Фил­мска му­зи­ка је би­ла не­што што је би­ла по­тај­на жеља, као и по­зо­ри­шна, док је у првом пла­ну би­ла “ Га­ли­ја”. Ра­дио сам му­зи­ку за два фил­ма, “Зо­на Зам­фи­ро­ва” и “Пад Тре­ћег рај­ха”, као и два де­чи­ја фил­ма, “Иви­ца и Ма­ри­ца” и “Ма­ли принц”.

Што се ти­че фил­ма о Јо­ва­ну Ду­чи­ћу, чи­ји је ра­дни на­слов “Дво­бој”, он је тре­ба­ло да се за­врши зна­тно ра­ни­је, али због по­те­шко­ћа про­ду­цен­та и гло­ма­знос­ти и ком­пли­ко­ва­нос­ти чи­та­вог фил­мског про­је­кта, и за­то што су са­да ушли у не­ке мо­је тер­ми­не сни­мања, тај по­сао још ни­је за­вршен. То је филм ко­ји ра­де три ре­жи­се­ра и три про­ду­кциј­ске ку­ће.

На­дам се, кад за­вршим ал­бум гру­пе, да ћу се вра­ти­ти том по­слу и за­врши­ти ту му­зи­ку. То је је­дан мо­ну­мен­тал­ни филм, ко­ји за­хте­ва ве­ли­ки рад, та­ко да ни шест ме­се­ци ра­ни­је и ка­сни­је не­ће ни­шта зна­чи­ти, ва­жно је да се ура­ди.

* ГЛAС: Има ли ра­зли­ке ка­да пра­ви­те му­зи­ку за се­бе, за гру­пу или за филм, гдје се нај­ви­ше да­је­те и при­ка­зу­је­те сво­ја осје­ћања?

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: То су ра­зли­чи­та стања. Кад ра­дим за “Га­ли­ју”, она има свој кон­ти­ну­итет, је­дан звук ко­ји је пре­по­знатљив. То је је­дна кон­стан­та ко­ја пос­то­ји већ 33 го­ди­не. С дру­ге стра­не, ни­кад не по­но­ви­ти не­што ста­ро, зна­чи ура­ди­ти увек не­што но­во, а да ос­та­не звук “Га­ли­је”. То ни­ма­ло ни­је ла­ко и пу­но вре­ме­на по­тро­шим баш у ра­ду на му­зи­ци за гру­пу.

Ка­да је по­зо­ри­ште у пи­тању, увек мо­рам да за­ми­слим тај лик ко­ји сто­ји и не­што го­во­ри пред пу­бли­ком. Тре­ба по­го­ди­ти да ли та му­зи­ка ко­ју ства­рам сто­ји уз ту ли­чност, тре­ба по­го­ди­ти ка­ра­ктер. То је као кад кро­јач кро­ји оде­ло и на про­би схва­ти да ли ти не­што сто­ји или не. Врло је ва­жно да не­ко но­си то оде­ло, одно­сно тај изво­ђач мо­ра да зна да но­си ту му­зи­ку.

Код фил­ма је до­да­тни још је­дан фа­ктор, а то је шта је ре­ди­тељ за­ми­слио да ка­же. И у пред­ста­ви и у фил­му би­тан је тај тре­ну­так ко­ји тре­ба да уло­ви­те, да је тај звук ко­ји се чуо уз тек­ст глу­ма­ца ос­тао упе­чатљив и за­па­мћен.

* ГЛAС: Ка­ко се одлу­чу­је­те за филм за ко­ји ће­те ра­ди­ти му­зи­ку?

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: За­ви­си ко ме пита. То је ја­ко ва­жно. Ни­сам при­хва­тио ни “Ко­шта­ну” ни “Ив­ко­ву сла­ву”. Је­днос­та­вно, ни­је то би­ло то, ме­ни ни Сре­мац ни Бо­ра Стан­ко­вић ни­су стра­ни, знам ка­ква су ра­ни­ја изво­ђења би­ла у ни­шком На­ро­дном по­зо­ри­шту, јер је тај југ не­ки прос­тор ко­ји има сво­ју спе­ци­фи­чност ко­ју не мо­же сва­ко да осе­ти. Са­ми ти ко­ма­ди су не­ки при­ро­дни мју­зи­кли, та­ко да је сва­ко кре­ирање му­зи­ке за те ко­ма­де врло ве­ли­ки иза­зов, ко­ји но­си опа­сност да то­тал­но про­ма­ши­те те­му, што ни­је до­бро за му­зи­ча­ре.

Мо­рам да при­знам да мно­го ви­ше во­лим по­зо­ри­шну уме­тност. Филм је не­ка­ко ко­на­чна ствар, те­хни­ка је изу­зе­тно ва­жан фа­ктор и све мо­же да се монтира, а опет до­ве­де до са­мо при­ви­дног са­вршен­ства. По­зо­ри­ште је жи­ва ма­те­ри­ја, мо­же­те да гле­да­те по пет пу­та је­дну пред­ста­ву и да вам не бу­де до­са­дно. Она ни­кад ни­је ис­та, као ни глу­мац ко­ји у њој игра, па ни чо­век ко­ји је гле­да ви­ше пу­та ни­је увек ис­ти. Це­ло то емо­ти­вно стање да­је не­ка­кву дру­гу ди­мен­зи­ју и дру­гу ко­но­та­ци­ју, и ако уме­те да чи­та­те изме­ђу ре­до­ва, мо­же­те сва­ке ве­че­ри да гле­да­те не­ку дру­га­чи­ју вер­зи­ју ис­те пред­ста­ве.

* ГЛAС: До са­да је за “Га­ли­ју” ва­жи­ло не­ко не­пи­са­но пра­ви­ло да не сви­ра­те у инос­тран­ству, та­чни­је да не во­ли­те да сви­ра­те та­мо.

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: И даље то ва­жи. Кад одем у инос­тран­ство, то ра­дим као ту­рис­та, ако и за­сви­ра­мо, то је она­ко кад се у не­ком друш­тву опус­ти­мо. Сма­трам да та­мо не­ма усло­ва да ра­ди­мо про­фе­си­онал­не кон­цер­те. Без на­ме­ре да пот­це­ним на­ше људе ко­ји та­мо жи­ве, али су они та­мо ван на­ших не­ких кре­тања. Кад бих та­мо иза­шао на би­ну, не знам шта бих сви­рао, јер они та­мо жи­ве у је­дном дру­гом све­ту.

* ГЛAС: Нис­те му­зи­чки обра­зо­ва­ни, али то ни­је ни­ма­ло ути­ца­ло на ква­ли­тет му­зи­ке ко­ју ства­ра­те, на­про­тив.

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: Не. Ја не­мам за­врше­но ни осно­вно му­зи­чко обра­зо­вање, ин­жењер сам по стру­ци. За­вршио сам те­хни­чки фа­кул­тет, али се ти­ме ни­кад ни­сам ба­вио. Сту­ди­рао сам и то је био не­ки дру­ги део мог жи­во­та, дру­га стра­на не­ке мо­је ли­чнос­ти, што ми је по­мо­гло за је­дно ком­плек­сни­је са­зре­вање, а ту не­ку уме­тни­чку црту ко­ју сам код се­бе ра­звио, ства­рао сам кроз по­зо­ри­ште. Цео свој за­нат испе­као сам оби­ла­зе­ћи и ра­де­ћи по по­зо­ри­шти­ма ши­ром бив­ше Ју­го­сла­ви­је.

Ства­ра­лаш­тво

* ГЛAС: Нис­те се умо­ри­ли, има­те још жеље и ен­ту­зи­ја­зма за рад?

МИ­ЛО­СAВЉЕВИЋ: Ства­ра­лаш­тво је, у ства­ри, као и жи­вот. Ли­чно ми­слим да ка­да би прес­тао да ра­дим, прес­тао би и да жи­вим. Нај­ве­ћа сре­ћа и нај­ве­ћи успех у мом жи­во­ту је то што сам имао мо­гу­ћност да се ба­вим оним што во­лим, а то је му­зи­ка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.