Непобједива сила Стонса
Тешко се може прецијенити важност "Ролингстонса" у историји рокенрола. Група која се формирала у Лондону 1962. године, укључила је у своју музику много од музике која је постојала прије њих и значајно је утицала на доста аутора који су стварали послије њих.
Сваки албум који су снимили током раних седамдесетих – од "The Rolling Stones" 1964. године до "Exile on Main Street" 1972. године – кључан је не само за разумијевање музике тог времена, већ и времена самог. Због свог интензивног интереса за блуз и R&B, "Стонси" су младу америчку публику упознали са музиком која је била непозната већини бијелих Aмериканаца. Премда "Стонси" у својим раним годинама нису имали изражене политичке ставове, њихова опсесија са црначком америчком музиком – од Roberta Johansona, Muddya Watersa и Hawlin Wolfa, до Chucka Barrya, Marvina Gayea и Dona Covaya – ударила је у жицу која је одјекнула у циљевима покрета за људска права. Чак и да "Стонси" нису снимили нити један албум након 1965. године, свеједно би били легендарни.
Ускоро су "Стонсе" – пјевача Micka Jaggera, гитаристе Keitha Richardsa и Braina Jonesa, басисту Billa Wymana и бубњара Charliea Wattsa – почели да сматрају симболом побуњеничког расположења тог времена. Пјесме попут "(I Cant Get No) Satisfaction", "Street Fighting Man", "Sypathy for the Devil" и "Gimme Shelter" одражавале су насиље, фрустрације и хаос времена. За "Стонсе", шездесете нису биле вријеме мира и љубави; на много начина сматрали су да су психоделија и наивни утопизам збуњујући и смијешни. "Стонси" су увијек били, и још увијек јесу, чврсти прагматичари. Успркос бескрајним обећањима шездесетих, они су увијек сматрали да "Yоу Cant Always Get What You Want" (Не можеш увијек добити оно што желиш). Желите "Let It Be " (Нека буде)? Зашто не би било "Let It Bleed" (Нека крвари)?
Због тих разлога, како су шездесете прелазиле у седамдесете, "Стонси" су кренули у креативни поход и постали конкуренција свима у популарној музици. Aлбуми "Beggars Banquet" (1968), "Let It Bleed" (1969), "Sticky Fingers" (1971) и "Exile on Main Street" (1972) рутински су засједали на листе најбољих албума свих времена, и то потпуно заслужено. Све то догађало се под паском америчког продуцента Jimmya Millera – према Richardsovomштуром опису, "невјеројатно ритмичног човјека" – и ти албуми потресали су исто као што се потресала и тадашња култура. За вријеме рада на албуму "Let It Bleed" умро је Brian Jones. Замијенили су га Mickom Taylorom, гитаристом чија су поетичност и мелодијска живост биле протутежа Richardsovom упорном и несаломљивом ритму, што је додало нови елемент њиховом звуку и отворило врата ка новим музичким смјеровима.
Након тога, "Стонси" су били непобједива сила на музичкој сцени, а то и настављају бити још и данас. Године 1978. албум "Some Girls " показао се дораслим изазову панка ("When the Whip Comes Down") чију су енергију и став Стонси дефинисали деценију прије, али је такође био занесен комплексним ритмовима диска ("Miss You"). Тај албум један је од најбољих те деценије. У међувремену, Micka Taylora замијенио је 1975. године гитариста Ron Wood, и додао још један кључни елемент постави "Ролингстонса која ће трајати сљедеће три деценије, и још увијек траје.
Питање части
На вјероватно највише потцијењеном албуму каријере "Dirty Work" "Стонси" су у својој најсировијој фази и највише набијени ритмом, што је била посљедица несугласица међу члановима бенда за вријеме снимања албума. Истински обожаваоци "Стонса" дуго су сматрали да је цијенити тај албум питање части.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
