Мрачни отпадници осамдесетих нови хероји “Тик ток” генерације

Дословно ниоткуда, мрачни, минималистички, синтисајзерски звук који мирише на амфетаминске клупске журке у Западном Берлину или Лондону осамдесетих одједном је постао мода код “Тик ток” генерације, рушећи рекорде у стримингу.

Тако је, рецимо нумера “Take Like The Way You Kiss Me ”, британско-кипарског музичара Артемаса Диамандиса, који наступа као Артемас, сачињена од пулсирајућег, леденог синти попа завршила на врху топ-листа поред Тејлор Свифт, Сабрине Карпентер, Кендрика Ламара, Дуа Липе и осталих поп звијезда данашњице, иако ни сам музичар не зна како и зашто.

- Пјесму смо направили за отприлике три сата, објавио сам је сутрадан, а онда су ствари полудјеле - рекао је Артемас. По објављивању у марту скочила је на број један у бројним земљама, а само на “Спотифају” имала је више од пола милијарде стримова и само је једна од многих мегастримованих пјесама сличног типа.

Званична “Спотифај” листа за репродукцију извођача на којима се налазе имена умјетника: Артемас, Мареукс, Бој Харшер, Екстази или бендова “Твин трајбес”, “КВБ”, “Молчат дома” и “Пастел гост”, заједно са старијим групама као што су “Кјур” или “Дипеш мод, спојена је под жанровском ознаком дарк вејв.

Оно што је занимљиво, иако је дарк вејв један од најпопуларнијих музичких жанрова на свијету у овом тренутку, нико се не може сложити у вези са тим шта је то тачно и да ли се музички уклапа у њега од опскурних независних група до суперзвијезда попут Били Ајлиш. Званично се дарк вејв (или дарквејв, синти-дарк) дефинише као музички жанр који је настао из новог таласа и постпанк покрета касних седамдесетих, са композицијама које су углавном засноване на тоналитету мола и интроспективним текстовима и перципиране су као мрачне, романтичне и суморне, са призвуком туге и меланхолије у атмосфери.

Музичар нове генерације овог покрета, Картер де Филипс, познат и као Текс Ем Ејч, чија је пјесма “Spit In My Face ” из 2022. такође пробила границу од пола милијарде стримовања, каже да су у овом случају грешке у дефинисању помало очекиване, пошто сами аутори не маре за класификације.

- Тешко је рећи шта је дарк вејв. Ми умјетници посебно у данашње вријеме не размишљамо баш о жанру када стварамо музику. Само повлачимо ствари које волимо и музика из прошлости постаје музика будућности. Ми заправо немамо сцену, имамо само листе за репродукцију и бескрајну количину музике - рекао је Де Филипс.

Ако постоји један једини бенд који најефикасније утјеловљује дарк вејв у његовом оригиналном облику, то је “Клан оф Зајмокс”, чији истоимени албум из 1985. остаје шаблонски албум за музику која је једнако задубљена и меланхолична колико и тихо еуфорична и плесно расположена. Рони Морингс, један од оснивача бенда из бенда, види утицај своје групе у бројним ремиксима, али не планира превише да размишља о прошлости.

- Нама је Џон Пил рекао да смо ми пионири дарк вејва, који је тренутно потпуно модеран. Нови бендови увијек кажу да смо им били инспиративни, али и мене инспирише њихова музика, то је савршен циклус - рекао је Морингс.

Потпуно женски њемачки бенд “Маларија”, још један бенд из осамдесетих који се појављује на “No Songs Tomorrow ” искористио је оштрији крај постпанка, али са додатним синтисајзерима и ритмовима, који су по ријечима Гудрун Гут из бенда били и тијело и мозак.

- Увијек су ме занимали мозак и тијело. Тијело је било бубњеви, а мозак синтисајзер. Многи врло млади продуценти и музичари, посебно жене, помињу “Маларију”. Били смо узори због свог радикалног приступа музици - рекла је Гутова.

Такође највећи дио ране музике овог покрета настао је од стране музичара који су живјели отпадничким животом изван система и дискографске индустрије, од сквотова до малих клубова расутих широм Европе. Морингс је живио у сквотовима у Холандији и свирао у напуштеним фабрикама, док је “Маларија” свирала по рупама Западног Берлина, праћени заједницом истомишљеника љубитеља умјетности и журки.

Међутим прелаз из музике осамдесетих у нову генерацију З умјетника није једноставан. И Диамандис и Де Филипис наводе као утицаје бендове попут “Нирване” и остатака гранж сцене, али и саундклауд реп, као и електрогрупе као што су “Кристал кестл” и свјетлуцави неонски поп Викенда или минималистички звук Били Ајлиш. Диамандисова примарна повезаност с умјетницима из осамдесетих произашла је више из времена када му је мама рекла да његова музика звучи тако па се вратио да истражује.

Главна разлика са новим бендовима, који сада долазе, јесте утицај плесних клубова, јер је клупска култура много распрострањенија, посебно у Сједињеним Државама, иако је у суштини дарк вејв сцена апсолутно “уради сам” музика. Већина хит материјала су пјесме које су писане и продуциране у спаваћим собама, које, уз интернет, имају моћ да прелазе границе и стижу до слушаоца. Осим покровитељства “Спотифаја”, којег води властита рачуница, постоји и осјећај да је ово органски догађај вођен обожаваоцима музике, јер је већина умјетника стекле сљедбенике без високобуџетне ПР кампање или скупих студијских снимања.

Са друге стране не треба занемарити ни чињеницу да је привлачност за млађе слушаоце, нека врста посљедице побуне према музици која је превише комерцијализована и која се пропагира од стране индустрије. Пјесме саме по себи нису превише углађене, имају независну естетику и можда су противотров за превише перфекционистичке свјетове друштвених медија на којима је ова генерација одрасла. Убаците у ове факторе џокера из рукава “Тик тока” и још више пјесама наизглед експлодира ниоткуда. Још 2015. године музичар под именом Маруо, обрадио је пјесму “The Perfect Girl”, готик икона “Кјур”, али требало би јој шест година да експлодира на друштвеним мрежама након што су људи почели постављати пјесму преко резова из филма “Амерички психо”. Слично томе је и бјелоруски састав “Молчат дома”, потписан са релативно култном андерграунд етикетом “Сакред бонс”, постао велики хит када је њихова музика почела да прати модне изазове “Тик тока”, као и бројни видео-снимци бруталистичке архитектуре из совјетског доба са њиховом музиком у позадини и брзо су стотине милиона људи чуле мрачни звук њихове песме “Судно”.

Ипак док “Тик ток” трендови долазе и одлазе, чини се да је музика трајна и без обзира на тренутну привлачност дарк вејва и милионе фанова који су окупљени под његовим широким кишобраном, музичари који су попут Диамандиса пуштали музику пред 20 људи у просторији, а сада имају распродате дворане, свјесни су да је слава промјенљива категорија у дигитално доба.

- Прије овога сам пуштао музику за само 20 људи у просторији, од којих су већина били моји пријатељи. Претпостављам да се ствари тако крећу са виралношћу ових дана, када људи одлуче да нешто желе, то је то - рекао је Диамандис.

Историја

Јашући на таласу неочекиване популарности објављен је нови компилацијски албум од 60 пјесама “No Songs Tomorrow: Darkwave, Еthereal Rock and Coldwave 1981-1990”, да пружи неки историјски контекст ове врсте звука.

Укључујући имена попут “Кјур”, “Дед кен денс”, “Коктау твинс” и других музичара, ова компилација свједочи да је чак и у свом изворном облику дарк вејв увијек био тешко дефинисани жанр. Једноставно говорећи то је увијек била вјежба у супротностима, узимати нови талас, одржавати га у плесном ритму, али га преокренути у нешто више мањег тона, интроспективно, отуђено и мрачно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.