Моменат када је “Металика” почела владавину металом

Сам албум данас важи као класик метала и у бројним изборима уврштен је међу најинтригантније и најбоље метал албуме уопште са огромним утицајем на рок музику. Продат је у више од шест милиона копија, а синглови са албума “For Whom The Belle Tolss ”, “Fade To Black ” и “Creping Death ” и данас важе за жанровске химне. Прецизније речено на овом албуму рођена је “Металика” коју сви љубитељи тешког звука воле и која је освојила свијет створивши десетине различитих облика хеви-метала из усавршених форми свог другог студијског остварења.

За разлику од првенца који је сниман у САД и који је скренуо пажњу хеви-метал публике на нови звук који је долазио на музичку сцену, познат као треш метал, други албум сниман је у Копенхагену, у Данској, родној земљи бубњара Лаха Улриха и дефинисао је будућност бенда у сваком погледу. Мотиви за одлазак у Европу нису били патриотски, већ је бенд након изласка деби албума и даље био шворц па су ниске цијене снимања и чињеница да је бенд “Рејнибов” тамо снимио свој албум “Difficult to Cure”, са продуцентом Флемингом Расмусеном, биле довољне за ову одлуку.

У то вријеме Улрих и гитариста Џејмс Хетфилд су имали 20 година, гитариста Кирк Хамет је имао 21, а басиста Клиф Бартон био је старац групе са 22 године. Мање од годину дана раније избацили су гитаристу Дејва Мустејна, који је након одласка формирао “Мегадет” и који је био аутор доброг дијела материјала на првенцу па се бенд нашао на раскрсници, која је у једном смјеру водила у пропаст, у а другом путем славе и успјеха.

Тридесет година касније “Ride the Lighting” истакнут је у каталогу групе као албум који је увео мелодију у њихов звук и понудио креативни излаз из треш метал тактике “брзог рифа и још бржег ритма”. Пјесме попут мрачне баладе “Fade To Black ” послужиле су као нацрти за касније хитове као што су “Nothing Else Matters ” и “Sad But True ”, језиви, деветоминутни инструментал “the Call Of Ktulz ” демонстрирао је креативни свирачки домет чланова састава, док је поменути сингл “Crepping Death” постао главна концертна атракција захваљујући свом жестоком рифу и убитачном рефрену “Умри! Умри! Умри!” Такође, овај албум је демонстрирао огромни напредак Хетфилда у писању текстова, који овдје прави јасан одмак од тинејџерских метал фантазија према далеко озбиљнијим темама попут самоубиства, депресије, насиља и утицаја поп културе од стрипа преко филма до књижевности.

Менаџер бенда Џони З је одабрао студио “Свит сајленс” јер је био приступачан и бенду се свидио због његове славне историје, а пошто су им појачала украдена у Бостону “Металика” је донијела своје гитаре и Расмусен их је спојио са девет “маршал” појачала које је позајмио од данских бендова који су били у граду. Показало се да ће ова промјена на “Ride the Lighting” доминирати и у будућем писању пјесама бенда, проширујући употребу инвентивних гитарских хармонија у бенду, структура инспирисаних прог роком и звукова акорда, како се смањивала брзина, а повећала замршеност и заокруженост прелаза у ритму.

Ови стилски елементи којима се група посветила на албуму постали су темељ њиховог звука у том раном златном периоду, избрушени на “Master of Puppete ” прије него што су експлодирали до максимума на “…And Justice For All ” и “Black” албуму .

Огромну улогу у томе је имао продуцент Расмусен, који је из бенда извукао у креативном и свирачком смислу и оно што они нису били свјесни да посједују. Њихов рани звук је можда био савршенство форме коју су замислили у раним годинама каријере, спајајући сирову агресију екстремнијих форми хардкоре панка са грандиозношћу прогресивног рока, све унутар тврдог бруталног оклопа хеви-метал звука инспирисаног бендовима попут “Џудас Приста”, “Моторхеда”, “Венома” и “Ајрон Мејдена”, али те форме су први пут еруптирале на прави начин на “Ride The Lighting ”. Под вођством упорног и систематског Расмусена, који је сваку пјесму радио тјерајући бенд до крајњих граница, у стваралачком процесу значајну улогу одиграо је и Клиф Бартон, који ће ускочити као аутор умјесто Мустејна, док је свирачка техника Кирка Хамета у великој мјери одскакала од образаца треш метала, што се јасно чуло у новим пјесмама. Бартон је као аутор користио не само своје вјештине и знање из жанра хеви-метала већ и своје разумијевање класичне музике, фолка, прогресивног и јужњачког рока па чак и свјетлије музике психоделични рок и други жанрове који нуде методе проширења писања пјесама групе, како је касније признао Улрих.

- То је био први пут да смо нас четворо писали заједно и добили смо прилику да проширимо видике. Очигледно смо још били у треш типу ствари, али схватили смо да морате пазити да не постане превише ограничавајуће или једнодимензионално. “Ride The Lighting ” је био први пут да су и Клиф и Кирк добили прилику да додају оно што су радили. Они су једноставно дошли из друге школе, посебно Клифа, који је дошао из много мелодичнијег приступа, рекао је Улрих.

Тешко је ако не и немогуће порећи велики скок у квалитети писања пјесама након Бартоновог подешавања у периоду писања за “Ride the Lighting”. Иконични слојевити увод за класичну гитару у “Fight Fire …”, као и богати и евокативни акустични дијелови “Fade To Black ”, на примјер, написани су по његовој идеји, с његовим разумијевањем музичке теорије и посебно функционалне хармоније. Са друге стране изоловану у Данској од свог уобичајеног окружења и порока који су пратили, бенд се фокусирао на снимање албума, уз повремене излете на понеко “карлсберг” пиво, користећи концертну увјежбаност за преношење енергије у студију.

Када је албум објављен крајем јула за “Мегафорс” рекордс, није дошло до експлозије продаје, али су критике биле сјајне, реакција фанова на концертима је била фантастична, а захваљујући промјенама у ваздуху ширио се и круг публике.

Све је то било довољно да велика дискографска кућа “Електра” потпише уговор са “Металиком” 12. септембра и поново изда албум 19. новембра. Четири дана касније објавили су 12-инчни албум “Creeping Death ”, који је садржавао обраде “Am I Evil?” од бенда “Дејмонд хед” и “Blitzkreig” од “Блицкрига”, а сам албум је уз подршку јаче дистрибуцијске куће достигао 100. мјесто на “Билбордовој” листи албума. И све то без музичког спота или подршке радија.

Неки обожаваоци старе школе осјећали су се издатим због мелодичнијих пјесма, али много више отворених слушалаца аплаудирало је новом звуку, а слушаоце који нису пратили треш звук привукла је “Фаде То Блацк” и доста мање агресивна атмосфера. Просто речено, бенд је овим албумом почео надрастати сцену коју су дефинисали и повратак на старо више није био могућ. Ако је “Kill 'Em All ” историјски био први ЛП бенда, “Ride The Lighting ” је, на много начина, први прави албум групе, не наравно као прва плоча коју су написали, али први пут када су заиста постали “Металика” и када су почели своју успон до трона хеви-метала.

Омот

Наслов је преузет из постапокалиптичне новеле Стивена Кинга “Упориште”, у којој један од ликова за смрт другог лика користи фразу “Зајашио је муњу”.

Омот албума “Ride the Lighting” урађен је у доминантној плаво-љубичастој боји тмурног и олујног неба испод којег се налази електрична столица. Међутим, из непознатих разлога француско издање појавило се са зеленом бојом на албуму и десетак година касније, када је “Металика” стекла статус планетарно славног бенда, ова верзија је постала посебно вриједна међу колекционарима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.