Могао је бити било шта, али био је и остао рокенрол

Овим ријечима новинар, писац и музичар Бранко Росић описао је значај лика и дјела покојног Боре Ђорђевића за домаћи рокенрол. Фронтмен групе “Партибрејкерс” Зоран Костић Цане каже да је лидер “Рибље чорбе”, био велики човјек рокенрола.

- Боро је био велики човек рокенрола, велики певач, много добрих песама написао је у животу. Много ми је жао и веома сам тужан - рекао је Цане. Некадашња Борина колегиница из групе “Сунцокрет”, глумачка дива Горица Поповић каже да је Бора био велики умјетник, пјесник, сјајан музичар и да је  живио рокенрол, обожавајући сцену и наступе.

Ове ријечи су само дио опроштаја и панегирика којима се колеге,  публика и поштоваоци широм региона опраштају од легендарног рокера и фронтмена групе “Рибља чорба”, који је преминуо  у 72. години живота у Љубљани након тешке борбе са опаком болешћу плућа.

Током живота Бора је оставио неизбрисив траг у српској музици, створио је бројне хитове, а његова животна прича је препуна турбуленција, успона и падова, трагедија, тријумфа, једна врста музичке парадигме судбине региона, у којем је потекао као млад умјетник и умро као рок легенда.

Каријеру је почео у Чачку, свирајући у локалним саставима, потом је експресно отишао за Београд током средње школе због младалачких проблема са законом, гдје је након завршене средње школе и пропалих глумачких покушаја прешао на учење музичког заната у акустичарским саставима “Здраво”, “Сунцокрети” и “Рани мраз”. Ипак, форма акустичарског фолк звука била је превише мирна за Борин неукротив дух и опоре уличне стихове па је заједно са члановима групе “СОС”, басистом Мишом Алексићем, гитаристом Рајком Којићем и бубњарем Вицком Милатовићем, 15. августа 1978. године, основао групу “Рибља чорба”, која је ускоро појачана другим гитаристом Момчилом Бајагићем Бајагом. Тада је објавила први сингл “Лутка са насловне стране” и остало је легенда.

Током 46 година каријере снимили су 20 студијских албума и осам живих издања, на којима су забиљежени класици попут пјесама “Лутка са насловне стране”, “Немој срећо, немој данас”, “Остани ђубре до краја”, “Пекар, лекар, апотекар”, “Када ходаш”, “На Западу ништа ново”, “Погледај дом свој анђеле”, “Једино моје”, “Два динара друже”, “Амстердам”, “Љубав овде више не станује”, “Последња песма о теби” и бројне друге на којима је група успјешно спојила жестоки хард рок звук и утицаје акустичног рока седамдесетих, у специфичан ауторски израз, који је представљао идеалну музичку пратњу за проживљену и страствену уличну поетику Боре Ђорђевића.

Крајем седамдесетих преко ноћи је “Рибља чорба” од локалног београдског састава постала аутентични народски бенд, а Бора ултимативни рок херој југословенског лумпенпролетеријата од Вардара до Триглава. Оног слоја становништва који је једном ногом или, боље речено, гепеком свог “стојадина” и “фиће” сваке недјеље био у родном селу, а другом у урбаним улицама социјалистичких градова током радних дана. Борину публику чинила су безимени припадници самоуправне радничке класе, хиљаде и хиљаде столара, бравара, токара, зидара, таксиста, конобара, пекара, којима је наглашени урбани звук бендова новог таласа био превише радикалан, а пастирски рок “Бијелог дугмета” превише вукао на село из којег су побјегли у “велики прљави град”. Борино храпаво режање и урлање из стомака стихова о поквареним женама, урбаној усамљености и црнохуморном виђењу свијета, уз силовиту и енергичну хард рок свирку групе, ако ништа друго били су природни саундтрек уз пар вињака након завршене смјене. Сви ти губитници муњевите југословенске транзиције из руралне у урбану индустријску средину, који нису успјели остварити социјалистички сан, већ су остали ниже квалификована радна снага самоуправног система, проналазили су се у Бориним стиховима брзо и лако као погледом у огледало, док је силовита мушка естетика свирке и драматичних емоција у звуку природно проналазила пут до срца публике, која је на неки начин одскакала из природне базе њихове публике.

Силовити успјех након три прва албума “Кост у грлу” (1979), “Покварена машта и прљаве страсти” (1981) и “Мртва природа” (1982) довео је до једнако силовитог пада, праћеног бројним проблемима унутар групе, што уз обиље алкохола и наркотика у њиховим редовима, свакако није помогло стабилизацији па се прва постава групе разилази 1984. године, одласком Којића и Бајаге из групе. Ипак, већ отписани Бора поново се диже из кафанског пепела, доводи гитаристе Зорана Божиновића Џинџера и Николу Чутурила, с којима 1985. године снима албум “Истина” и на њему пјесму која ће у сваком погледу обиљежити живот и каријеру Боре Ђорђевића, уписујући га дефинитивно у музичку вјечност.

Мрачна химна једног времена и лабудова пјесма једне државе, која није била свјесна да броји посљедње дане, нумера “Погледај дом свој, анђеле” добила је име по истоименом роману Томаса Вулфа, а Ђорђевић је својевремено објаснио да се пјесма сама писала, представљајући судбину појединца у систему дехуманизованих  институција.

- Песма “Погледај дом свој, анђеле” настала је необично, јер се сама писала. Отишла је мимо моје воље, слике су саме долазиле. Није баш најправилнија рима, али тако ми је дошла. Јако сам је дуго писао како бих био сасвим задовољан сваком речју. И онда је песма имала свој живот. На сваком месту различито звучи,  када је бенд свира, када је пева хор и свира симфонијски оркестар, различито звучи у разрушеном Вуковару, где су у публици била само деца, различито звучи у Штрпцу на Косову и Метохији - испричао је својевремено Ђорђевић.

У сваком случају вратила је бенд и Бору у сами врх домаћег рокенрола, гдје се група успјешно одржавала албумима “Осми нервни слом” (1986), “Ујед за душу” (1987) и “Прича о љубави обично угњави” (1988), али је Бора, уз бројне проблеме са цензуром и провокацијама на рачун система, својим жестоким изјавама и све радикалнијим политичким ставовима, додатно дизао прашину у медијима, често на властиту штету. Бенд албумом “Коза Ностра” објављеним почетком деведесетих полако улази у фазу каријере, гдје је било све мање добрих пјесама, а све више Бориних политичких обрачуна са неистомишљеницима од Вардара до Триглава. Распад државе додатно отежава ситуацију гдје су његове брзопотезне подршке политичарима у распону од Милошевића, Караџића и Аркана до Коштунице, окретале дио фанова из других националности против њега, док га је други дио неумјерено глорификовао као српског националног хероја. Ипак, тешко је било оспорити да је Бора у рату био један од ријетких који је остао уз свој народ у добру и злу, искрено дијелећи са њим и побједе и поразе, снове и заблуде до самог краја. Он сам признао је у једном интервјуу да је од политике имао више штете, али да се за неког мора навијати, јер једни навијају за Звезду, а има и таквих који навијају за Партизан. Треба ли рећи да су посмртну посвету написали навијачи оба српска клуба, што није чест случај.

Снимала је “Чорба” посљедњих 20 година безначајне, али и солидне албуме. Бора је лутао у својим битисањима, од великог пјесника, рок легенде до наступа у жирију “Звезде гранда”, али са концертима “Рибље чорбе” није било грешке, свирало се до посљедње капи зноја, поштено и професионално до самог краја. Прерана смрт Борине десне руке и вјерног пратиоца, басисте Мише Алексића током пандемије 2020. године, додатно је нарушила његово ионако нарушено здравље након година бурног живота. Након два развода и бројних личних трагедија, посљедњих година се смирио уз трећу супругу Дубравку, живећи у Словенији, мирно и углавном повучено, осим снимања, солидног албума “Да тебе није” (2019) и концерата “Чорбе”, на којима је у новој и проширеној постави пролазио кроз репертоар састављен од класичних хитова, довољних за десет сати узбудљиве свирке, а камоли за класични рок концерт од два сата.

Један од посљедњих концерата био је одличан наступ у Бањалуци 20. маја ове године, током “Бањалучких дана музике”, када је Бора, у свом мрачно духовитом стилу за “Глас Српске”, рекао да ће живјети док могу свирати.

- Морамо да свирамо даље јер би, ако престанемо, и сами били само физички живи. Постоји она фраза да се рокенрол живи, а ми га буквално и живимо. Свирамо и даље - рекао је тада Ђорђевић.

И тако је било, до момента када му је прије неколико седмица, због хроничне опструкције плућа, позлило па је примљен у болницу у Љубљани, гдје се нажалост није успио изборити са болешћу.

Наравно, о једној легендарној и контроверзној личности попут Боре, ломиће се копља и након његове смрти. Једни ће га достојно испратити због велике каријере и личне склоности његовој музици, други ће га мање достојно нападати због политичких ставова, трећи ће покушати бити глас разума на друштвеним мрежама безуспјешно мирећи прве и друге, али у принципу сада од тога више ништа није важно.

Да парафразирамо пјесникове ријечи написане на ремек-дјелу “Мртва природа”: “Могао сам бити било што, али нисам могао без рокенрола”. И Ђорђевић је стварно могао бити било шта, али је био и остао рокенрол до самог краја. И до посљедњег даха.  Остало је ћутање и десетине великих пјесама, које нико и ништа не може да оспори.

Поезија

Београдски новинар и публициста Александар Жикић у својој књизи “Фатални рингишпил - Хроника београдског рокенрола” тврди да је тајна успјеха “Рибље чорбе” била управо у стиховима и пјевању њеног фронтмена.

- Посматрано из тржишног угла, “Рибља чорба” је одмах била спремна за улаз у онај најужи круг група чије песме функционишу свуда. Не увек истим интензитетом, нити на исти начин, али свуда. Осим укупног демистификованог става, томе су највише допринели Борини текстови и непосредан, али сугестиван начин интерпретације, у коме је много важније било право осећање него прави тон - написао је Жикић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.