Ми­лан Ђур­ђе­вић: Пу­бли­ка одре­ђу­је тра­јање Неверних беба

Не­да­вним гос­то­вањем у при­је­дор­ском клу­бу "Ли­фе", гдје су у прет­хо­дне дви­је го­ди­не оду­ше­ви­ли пу­бли­ку нас­ту­пом на "При­је­дор­ским љетњим но­ћи­ма", иза­зва­ли су ве­ли­ко оду­шевљење мно­го­број­не пу­бли­ке.

Гру­па је осно­ва­на при­је та­чно 15 го­ди­на. Ра­ди се о про­гре­си­вном рок бен­ду ко­ји је до са­да имао ви­ше од 1.700 нас­ту­па у земљи и инос­тран­ству и осво­јио пре­гршт на­гра­да. Би­ли су пред­гру­па бен­ду "То­то" на њихо­вом кон­цер­ту у Бео­гра­ду, 15. ав­гус­та 2006. го­ди­не, а не­да­вно и Ле­ни­ју Кре­ви­цу у бео­град­ској Aре­ни.

Осни­вач и во­ђа сас­та­ва је Ми­лан Ђур­ђе­вић, ко­ји је за "Глас Српске" го­во­рио о до­са­дашњем ра­ду и даљим пла­но­ви­ма. Посљедњи, пе­ти ал­бум су обја­ви­ли у из­дању ПГП-РТС-а под на­зи­вом "Иза обла­ка". Из до­бро упу­ће­них му­зи­чких кру­го­ва тврде да је на­дма­шио сва до­са­дашња из­дања ове гру­пе, иако су и ал­бу­ми "Тхе бест офф" (2004) и "Ју­жно од сре­ће" (2001) би­ли про­гла­ша­ва­ни за нај­боља ос­тва­рења го­ди­не. По­ред Ми­ла­на Ђур­ђе­ви­ћа, ко­ји је аутор свих пје­са­ма, гру­пу чи­не и Вла­дан Ђур­ђе­вић, Са­ша Ра­ђе­но­вић, Вла­ди­мир Ру­жи­чић, те мо­жда два нај­боља во­ка­ла на до­ма­ћој сце­ни Ја­на Шу­штер­шич и Је­ле­на Пу­дар.

* ГЛAС: "Не­вер­не бе­бе" по­но­во у При­је­до­ру. Да ли су ра­злог то­ме при­ја­тни утис­ци ко­је но­си­те са про­шло­го­дишњег нас­ту­па у ис­том овом ам­би­јен­ту?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Си­гур­но је да ово већ пос­та­је тра­ди­ци­ја, јер је чињени­ца да смо ов­де сте­кли пра­ве при­ја­теље и да ово ви­ше ни­је са­мо му­зи­ка већ ком­пле­тан је­дан жи­вот. Ов­де до­ла­зи­мо код при­ја­теља, сви­ра­мо му­зи­ку ко­ју во­ли­мо и то је то. Сам по­да­так да смо у Бањој Лу­ци за про­те­клих го­ди­ну да­на има­ли че­ти­ри кон­цер­та је не­ве­ро­ва­тан, а по­се­бно то што су сва че­ти­ри би­ла ма­кси­мал­но по­се­ће­на. У При­је­до­ру, ов­де у овом клу­бу, би­ло је фан­тас­ти­чно. То са­мо го­во­ри да људи ов­де во­ле на­шу му­зи­ку. Ми ра­ди­мо из за­до­вољства. Све док за­до­вољство функционише у на­шем жи­во­ту, не ра­змишљамо ко­ли­ко пу­та сви­ра­мо и где сви­ра­мо, већ са­мо да то што боље ра­ди­мо.

* ГЛAС: Ва­ша пу­бли­ка је свих ге­не­ра­ци­ја, без об­зи­ра на то што на кон­цер­те до­ла­зе са­мо мла­ди, ка­ко то објашњава­те?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Пи­шем му­зи­ку ко­ја има ши­ри спе­ктар и го­во­рим о ствар­ним до­га­ђа­ји­ма, ствар­ним си­ту­аци­ја­ма и уоп­ште о жи­во­ту. Ту мо­же да се про­на­ђе чо­век од 50 го­ди­на и онај од 14 до 15. Ми­слим да је највећи по­го­дак што су ти­нејyери при­хва­ти­ли "Не­вер­не бе­бе", јер у жи­вот ула­зе пу­тем по­пу­лар­не кул­ту­ре. Има ра­зних ес­тра­дних ма­ни­пу­ла­ци­ја, чак је и рок му­зи­ка оти­шла у не­ком дру­гом сме­ру, да­нас је то угла­вном не­ка си­ро­ва агре­си­ја, ко­ја се те­шко ка­на­ли­ше. Ми по­ку­ша­ва­мо да го­во­ри­мо о суп­тил­ни­јим ства­ри­ма, о емо­ци­ја­ма и ду­хо­вним сфе­ра­ма жи­во­та. Ја, у ства­ри, при­чам при­чу из свог жи­во­та и људи по­ред ме­не, опи­су­јем не­ке до­га­ђа­је ко­ји ос­тављају ожиљке. Го­во­ри­мо о ства­ри­ма ко­је су ту у ду­ши, а ка­да на тај на­чин изражавамо сво­је осе­ћа­је, све те људе ко­је смо ос­та­ви­ли иза нас, не­ке опет ис­пред нас, то је не­што где су се про­на­шли мно­ги у на­шим пе­сма­ма. Ми­слим да оне но­се и ес­те­ти­ку, али и одре­ђе­ну по­ру­ку, ко­ја уоп­ште ни­је ба­нал­на.

* ГЛAС: Ва­жи­те за је­дан од до­ма­ћих бен­до­ва по­знат по ја­ко до­број жи­вој свир­ци. Да ли је то Ваш до­да­тни труд да те емо­ци­је из пје­са­ма што ја­сни­је пре­не­се­те сво­јој пу­бли­ци?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Чињени­ца је да је то све пе­ри­оди­чан про­цес. Први тре­ну­так је ин­спи­ра­ци­ја и пи­сање пе­са­ма, по­том ула­зак у сту­дио и рад на излас­ку ал­бу­ма, а одмах по­том је и зна­ти­жеља ка­ко ће то би­ти при­хва­ће­но. Aли, чињени­ца је, да не­ма­мо пу­бли­ку, не би­смо мо­гли то­ли­ко да сви­ра­мо. На­ша турнеја " Изнад обла­ка" по­тпу­но је рас­про­да­та и то са­мо по­ка­зу­је да смо ми, прос­то, по­тре­ба. За ра­зли­ку од мно­гих бен­до­ва, ја­ко га­ји­мо култ жи­ве свир­ке, на ко­јој се ква­ли­тет по­дра­зу­ме­ва, што ни­је чест слу­чај. Бо­јим се да се ов­де онај ко не­ма шта да ра­ди ба­ви му­зи­ком, и то има по­гу­бне по­сле­ди­це. Ес­тра­да у то­ме предњачи, ко­ја је у први план ста­ви­ла не­ке дру­ге атри­бу­те.

* ГЛAС: Ка­кав је Ваш однос пре­ма по­пу­лар­нос­ти?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Не­мам ни­ка­кав однос пре­ма по­пу­лар­нос­ти, не ин­те­ре­су­је ме и то сам пре­нео на све чла­но­ве бенда. Рекао сам им: "Људи, ми смо на земљи. Хај­де да нам бу­де ле­по док сви­ра­мо и боље да нам бу­де пред пе­де­сет људи, не­го да иза­ђе­мо пред 15 хиљада, а да не зна­мо шта ће­мо са со­бом и да ни­ко не зна шта то сви­ра­мо." Ми­слим да он­да та енер­ги­ја иде улу­до. Чо­век без за­до­вољства се брзо по­тро­ши и пос­та­не пре­ва­рант прво за се­бе, по­сле и за дру­ге, и ја сам про­тив то­га. Они са­мо за­узи­ма­ју ко­мад тог кре­ати­вног прос­то­ра, у ко­ме би мо­жда не­ки дру­ги људи има­ли шта да ка­жу и то ме бо­ли. Не због ме­не, јер ми смо на­пра­ви­ли сво­ју при­чу, већ због тих не­ких дру­гих мла­дих људи ко­ји не­ма­ју шан­су да по­ка­жу да не­што зна­ју. Бенд без де­сет го­ди­на пос­то­јања не мо­же да ка­же да је не­што на­пра­вио на му­зи­чкој сце­ни, јер по­пу­лар­ност мо­же би­ти и тре­ну­тна, а то је са­мо вар­ка. Пу­бли­ка одре­ђу­је тра­јање, а на­кон пе­тна­ест го­ди­на пос­то­јања, ми мо­же­мо ре­ћи да је има­мо и за­то тра­је­мо.

* ГЛAС: Ве­ли­ку пажњу по­клањате Ва­шим фа­но­ви­ма, Ваш сајт је је­дан од уре­ђе­ни­јих и ре­до­вно се ажу­ри­ра, по­да­ци су го­то­во сва­ко­дне­вни. Да ли сма­тра­те да је и то ва­жан вид ко­му­ни­ка­ци­је са пу­бли­ком у ври­је­ме кад се брзо жи­ви и још брже про­ла­зи?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: То је опет је­дан па­ра­докс, јер су наш сајт пос­та­ви­ли на­ши фа­но­ви. Он­да су нас кон­та­кти­ра­ли и пи­та­ли да ли то мо­же да бу­де не­ка зва­ни­чна при­ча. Та­ко да фа­но­ви во­де наш сајт, они ко­ји то­ли­ко во­ле на­шу му­зи­ку да све ин­фор­ма­ци­је са­ми при­купљају, пра­те на­ше кон­цер­те, фо­то­гра­фи­шу и све се то на­ла­зи на тој Ин­тер­нет стра­ни­ци. То ма­ло ко има, а по­го­то­во што се он­да ти фа­но­ви из свих кра­је­ва скупљају на мес­ти­ма где има­мо кон­цер­те, дру­же се и ми­слим да је то стра­шан ен­ту­зи­ја­зам, за нас по­кре­та­чки. На то­ме сам им за­хва­лан, јер ми да­је до­да­тну енер­ги­ју и сти­му­ли­шу да идем даље и да знам да је то што ра­дим до­бро.

* ГЛAС: Ви сте аутор свих ком­по­зи­ци­ја гру­пе, да ли се по­сли­је 15 го­ди­на де­си да не­дос­та­је ин­спи­ра­ци­је?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Ни­сам ком­по­зи­тор по на­руyби­ и не мо­гу до су­тра да на­пра­вим хит би­ло ко­ме и за би­ло ко­ји но­вац. Је­днос­та­вно, че­кам да ми до­ђе тај тре­ну­так кад имам шта да ка­жем и он­да се­днем и пи­шем док имам ин­спи­ра­ци­ју. За­то ми се де­си да је­дан ал­бум ра­дим и ви­ше од го­ди­ну да­на. Све не­ка­ко кре­не и одје­дном не­дос­та­је не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца или по­ла пе­сме, али ја то не мо­гу на си­лу. Сви ми он­да го­во­ре, хај­де се­ди и то до­врши, али ја то не мо­гу.

* ГЛAС: Би­ли сте пред­гру­па у нас­ту­пу Ле­ни­ја Кре­ви­ца 24. ју­ла у Бео­гра­ду. Ка­кве утис­ке но­си­те?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Утис­ци су фан­тас­ти­чни, и на­ши и њихо­ви. Сви­ра­ли смо на ди­вној би­ни, уз фан­тас­ти­чно озву­чење, про­ду­кци­ја фан­тас­ти­чна, што је био до­да­тни сти­му­ланс да се по­ка­же­мо у нај­бољем све­тлу. Његов ме­наyмент нас је кон­та­кти­рао пре ме­сец да­на, пи­та­ли су да ли смо за­ин­те­ре­со­ва­ни да нас­ту­пи­мо на том кон­цер­ту јер им се на њихо­вом брен­ди­рању тржи­шта на­ша му­зи­ка нај­ви­ше до­па­ла. По­сле нас­ту­па су нам ре­кли ди­ван шоу, фан­тас­ти­чан кон­церт и тра­жи­ли су нам све на­ше ма­те­ри­ја­ле и ос­та­је­мо даље у кон­та­кту. То је за нас ве­ли­ко при­знање, као и ка­да смо пре две го­ди­не нас­ту­пи­ли са гру­пом "То­то". То су ди­вна ис­кус­тва и не мо­гу да се по­ре­де ни са чим.

* ГЛAС: Нас­ту­пи­ли сте на ху­ма­ни­тар­ном кон­цер­ту у Ко­зар­ској Ду­би­ци, гдје сте пје­ва­ли за те­шко обољелу мје­штан­ку Свје­тла­ну Кљајић. Ко­ли­ко се чес­то ода­зи­ва­те на та­кве акци­је?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Има­ли смо до са­да пре­ко се­дам­де­сет та­квих кон­це­ра­та. По­ку­ша­ва­мо да по­мо­гне­мо људи­ма и ми­слим да је тај ху­ма­ни аспект жи­во­та су­шти­на пос­то­јања. Aко све гле­да­мо кроз не­ке дру­ге ко­но­та­ци­је, он­да ни­смо људи не­го зве­ри у по­тра­зи за ос­траш­ће­ним за­до­вољстви­ма. Ми та­ко да­је­мо дру­га­чи­ју по­ру­ку људи­ма и ми­слим да тај ху­ма­ни­тар­ни кон­церт ни­је са­мо но­вац ко­ји се ску­пи, би­тни­ја је та енер­ги­ја ко­ја се шаље. За­то се на­дам да ће та де­вој­ка ко­ју су до­не­ли на кон­церт, осе­ти­ти ту енер­ги­ју и да ће је бар не­ко вре­ме но­си­ти у се­би. Aко тог аспе­кта на­шег ра­да не­ма, он­да смо по­брка­ли све оно што тре­ба да ра­ди­мо и на­чин на ко­ји то тре­ба да ра­ди­мо.

* ГЛAС: Има ли испи­ра­ци­ја за не­ке но­ве пје­сме и да ли је но­ви ал­бум на ви­ди­ку?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Имам две-три но­ве пе­сме и по­ла­ко их сни­ма­мо, то би био ма­те­ри­јал за се­дми ал­бум. До кра­ја сеп­тем­бра тре­ба да за­врши­мо шес­ти ДВД са кон­цер­та ужи­во из Цен­тра "Са­ва" и да тај ал­бум иза­ђе ус­ко­ро.

* ГЛAС: Ва­ша гос­то­вања се нас­тављају, и фа­но­ви на сај­ту на­јављују још пу­но кон­це­ра­та то­ком овог љета и је­се­ни.

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Има­мо још мно­го кон­це­ра­та да одра­ди­мо. Ми смо бенд на то­чко­ви­ма. Још че­ти­ри кон­цер­та у Срби­ји до кра­ја ав­гус­та, че­ти­ри у Црној Го­ри, у Дер­вен­ти и До­бо­ју, што је де­сет кон­це­ра­та и ми­слим да је то ве­ома би­тна про­ду­кци­ја. У сеп­тем­бру иде­мо у Лон­дон, а има­мо још дос­та по­зи­ва, па још ра­зма­тра­мо шта ће­мо да при­хва­ти­мо. Ра­змишљамо и о не­че­му што би се мо­гло на­зва­ти ек­спе­ри­мен­том, да спре­ми­мо је­дан акус­тик кон­церт, ко­ји би­смо, нај­ве­ро­ва­тни­је, ор­га­ни­зо­ва­ли у окто­бру у Бањој Лу­ци, у Бан­ском дво­ру. То би би­ла је­дна ди­вна при­ча, кла­вир, уда­раљке, акус­ти­чна ги­та­ра и пре­аран­жи­ра­не пе­сме и ли­чно ми­слим да ће то би­ти је­дно ве­ли­ко осве­жење за све нас.

Удар­не пје­сме

* ГЛAС: Да ли мо­же­те да из­дво­ји­те не­ку сво­ју пје­сму, ре­ци­мо по мишљењу стручњака пје­сма "Дво­је" је про­гла­ше­на за пје­сму де­це­ни­је?

ЂУР­ЂЕ­ВИЋ: Има ту дос­та до­брих пе­са­ма, ма­да су по­ред тих удар­них по­пут те пе­сме "Дво­је", "Ту­жна пе­сма", "Изнад обла­ка", мо­ји фа­во­ри­ти увек на кра­ју ал­бу­ма и има­ју не­што што је дру­га­чи­је. Мо­жда су ма­ло те­же и не­прис­ту­па­чни­је, јер ја во­лим не­ке пе­сме ко­је има­ју тај­ну и не­ку атмо­сфе­ру за ко­ју тре­ба вре­ме да се схва­ти или се ни­кад не схва­ти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.