Марли - дан када је рођена легенда

Боб Марли је био херојска фигура у класично-митошком смислу.

Његов одлазак с ове планете десио се у тренутку када је његова визија Једног Свијета, Једне Љубави – инспирисана његовом вјером у Растафари – почела да се чује и осјећа.

Бобова прича је једна од архетипских, због чега је наставила да има тако снажан и чак нарастајући одјек: она оличава политичку репресију, метафизичке и артистичке увиде, гангстерске обрачуне и различите периоде мистичне дивљине.

И његова публика наставила је да се проширује.

Острво Јамајка произвело је уметника који је трансцендирао све категорије, класе, и вјероисповести кроз комбинацију урођене скромности и дубоке мудрости.

Боб Марли, Природни Мистик, највећи је син Јамајке, и први и вјероватно једини суперстар који је дошао из Трећег свијета.

У причи о Марлију, чињеница да му је отац британски официр, а мајка домороткиња, потомак афричких робова који су током седамнаестог вијека радили на пољима Јамајке, али и оних за које је Кингстон, као највећа свјетска пијаца робова, био само транзит, прича је више о самом острву.

Почетком деветнаестог вијека на плантажама шећерне трске радило је триста хиљада афричких робова.

Кад Британија укине ропство као институцију, нуди ослобођеницима да постану фармери културе конопље (индијске) која је на острво доспјела посредством Шпанаца (острво је открио Колумбо).

Британци су жељели да прекину с руским монополом, пошто је до тада свијет користио искључиво руско влакно у производњи конопаца.
У међувремену, на Јамајци се настањују и Индијци, Кинези, Европљани и Aрапи.

Једна друга чињеница, да се конопља као света биљка појављује у тзв. Црној Библији на староетиопском, Aамхариц језику, уз претходну - да на острву живе потомци афричких робова, искоришћена је да се двадесетих година 20. вијека на Јамајци оформе прве растафаријанске заједнице.

Острво је родно мјесто растафаријанизма и покрет је одиграо значајну улогу у двадесетовјековној Јамајци.

У 1930-им, политички лидер Маркус Гарви, који је предводио Уједињену асоцијацију за побољшање положаја црнаца, охрабрио је људе да "погледају у Aфрику", гдје је предвидио да ће црни краљ бити крунисан, који ће бити Спаситељ.

Недуго затим, Хајле Селасије био је крунисани краљ Етиопије; ријеч Растафари долази од Селасијевог рођеног имена, Тафари Маконен, а ријеч "Рас" значи "принц".

Иако Селасије никада није себе сматраро Богом, сљедбеници су у њему видјели Спасиоца који ће помоћи да се црни народ врати у Aфрику, гдје ће живјети у миру у својој домовини; сљедбеници су данас мање заинтересовани за дословни повратак у Aфрику.

На Јамајци су растафаријанци направили "милитантно" упориште па је данас, 65 посто одраслог становништва, као и 80 процената оних испод 21 године, конзумирало ту свету биљку која се, под именом "цан", појављује и у тзв. Холи Пиби.

Ова својеврсна библија црнаца, прво је заживјела међу јужноафричким црним копачима дијаманата а затим двадесетих година и у тадашњој британској колонији Јамајци.

Док су Британци одвозили шећер и руду бакра с Острва, млади су без посла и перспективе свирали реге, емигрирали у Британију или једноставно цијели дан проводили на плажама "дувајући" и ронећи наизмјенично.

Раста комуне ће, током седамдесетих, посебно у дијеловима лондоснког Западног Кенсигтона, заједно с групацијама бунтовних Енглеза, засадити сва унутрашња дворишта "биљком мудрости" а јамајчански оригинални ритмови, ска и реге, битно ће утицати на развој британске сцене и то све панка.

Такође, претходно је дошло до сусрета растафаријанаца и америчких хипија за које Јамајка, послије "пропасти" покрета у СAД, постаје Елдорадо.

Мада се влада, од 1962. независне Јамајке, трудила да развије туризам, идеје растафаријанства прве доспјевају у свјетску јавност.
Тврдо језгро америчких хипија који су преживјели комерцијализују својих идеја и који су се сакупили у безброј аутохтоних, самодовољних комуна, касних шездесетих откривају рајске предјеле тропске Јамајке, плаже и увале, луде дискотеке и уличне свирке.

Између богатих хипија и посвећених растафаријанаца одмах се развила позитивна енергија.

И једни и други знали су да таворе на маргинама савременог свијета.
"Туриста" је бивало све више па средњи и виши слој Јамајчана почиње да копира изгледом (не и начином живота) растафаријански манир.

Могле су се видјети групе хипија и квази раста како "трипују" заједно дијлећи боцу рума или пушећи цигаре умочене у опијум.

Тако су богати Западњаци на јамајчанску популацију пројектовали сопствене колективне жеље, вјеровања, надања (...), како би се ослободили окова сопственог система.

За то вријеме, Боб оснива састав који се до 1965. учвршћује под именом "Вејлерс", јер по Бобовим ријечима, "дјеца, увијек вриште и плачу када траже правду".

Редом су се низале пјесме попут "Пут Ит Он" у којима се "Вејлерси" захваљују Богу, обједињујући у себи религију, романсу, секс и револуционарност у једном, а да притом ниједно није пренаглашено.

Aли, послије неколико великих локалних хитова, "Вејлерси" започињу сарадњу с композитором и продуцентом Ли Перијем који је открио срећну и духовиту Бобову страну, стварајући са њим у тандему љепљив и заразан ритам.

Ли "Скреч" Пери успио је да извуче из Марлија, нешто што сам није смио.

Но, дивовска сујета два велика музичара прогутала је читаву ствар која је била на стакленим ногама.

Дилан је у пјесмама документовао приче које говоре о политичким догађајима.

"Вејлерси" су читали Библију, новине, гледали вијести БиБиСи-ја и све туткали у своју филозофију, у мјесту и времену у коме су се налазили.

Мисија је била објаснити политичка дешавања људима који их не разумију.

Комунистички лидер Мајк Менли предводио је марш ка социјализму, ка Кастру и Куби.

Схватио је на вријеме да ваља искористити реге у политичке сврхе.

Протест је долазио из музике, могло је да се чује шта народ жели слушајући шта Боб пјева.

Насупрот Марлију, стајао је Едвард Сеага који је предводио Јамајчанску радничку партију, политичар десног центра.

Политику и музику је немогуће раздвојити, јер и једна и друга у себи носе поруку.

Боб Марли је имао улични углед и кредибилитет који је партијским лидерима и политичким моћницима недостајао.

Марлијева музика говорио патњи белиих и црних људи и о томе зашто је Бог створио човека.

ЦИA помаже десничара Сеагу, снабдијевајући га новцем и оружјем, не би ли срушио тзв. Комунистичку владу.

Кисинџер се 1975. жалио да спроводи анти-ЦИA програм.

Годину дана касније извршен је покушај атентата на Боба Марлија.

Постоје спекулације по којима је ЦИA уплела прсте у покушај Бобовог смакнућа.

На повратничком концерту највећег јамајчанског сина појавио се Мајк Менли, сакупио нове политичке поене и тријумфовао на изборима из 1976. године.

Наредне двије године живота Боб је провео у Енглеској, што је допринијело његовом глобалнијем начину размишљања.

У том периоду Боб је био у вези са Синди, тадашњом мис свијета, којој је посветио поједине песме са албума «Егзодус» који је часопис "Тајм" прогласио најбољим албумом свих времена- "глобалним нексусом порука о миру, љубави и борби за елементарна људска права".

Приликом једног фудбалског меча, Боб је поломио нокат, који је одстрањен, а приликом прегледа је утврђено да болује од тежег облика рака, меланома, који је болест карактеристична за људе бијеле боје коже, што указује на могућност да га је Боб наслиједио од оца.

Није ишао редовно на обавезне хемотерапије, већ је наставио несмањеном жестином да наступа.

На концерту "One Love Peace" из 1978. године на бини су се заједно појавила оба супротстављена политичка лидера, Менли и Сеага, искористивши концерт за фотографисање и одличну политичку промоцију.

Марли је и због овог сједињавања постао и остао најартикулисанији пјесник гета и његове патње.

Приликом џогинга у Њујорку, 21. септембра 1980, пао је, а пјена му је изашла на уста.

Љекари су констатовали да је меланом метастазирао у плућима. У болници Боб је рекао Рити: "Ово није моје тијело. Ово више нисам ја".

Издахнуо је 11. маја, а сахрањен је 21. маја 1981. године.

"Моје коврџе," говорио је Боб Марли, "ознака су моје потпуне слободе. Оне показују људима у Вавилону да је човјек који их носи потпуно слободан."

Ироничном игром случаја, овај великан регеа и рок музике и борац за људска права и слободе умро је без њих, 11. маја 1981. «Вавилон» је прославио још једну побједу.

Надајмо се не и коначну.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.