Љиљане Петровић-Батлер - мајка циганске пјесме
Једна од највећих вокалних умјетница домаће и свјетске музичке сцене Љиљана Петровић-Батлер остаће упамћена као пјевачица која је на више начина афирмисала другачији ромски звук и свијет од онога какав је, на примјер, више деценија представљала Есма Реџепова, која је дуго била синоним ромске музике и културе.
Љиљана Петровић-Батлер преминула је послије краће болести у понедјељак, 26. априла, у шездесет и шестој години живота. Била је једна од најчувенијих пјевачица кафанскога “подземља”, а за живота је често говорила да јој је највећа жеља да умре у Београду, јер је тамо и рођена.
Послије појављивања албума “Откако сам туђа жена” и честих наступа на телевизији, за разлику од њеног највећег супарника Шабана Бајрамовића, који је углавном пропуштао да се појави на договореним телевизијским снимањима, Љиљана је убрзо постала далеко најпознатија ромска пјевачица на овим просторима. Увијек озбиљног лица, без сувишне гестикулације и естрадног пренемагања, с дискретном, готово мистериозном појавом и, најважније, препознатљивим богатим алтом којим је пјевала у дубоким, мушким тоналитетима.
Љиљанин звук, високо урбан, на тренутке готово џезистички рафиниран, а опет с осјетном сировом аутентичношћу, освојио је и просјечног конзумента али, што је посебно, и онај софистициранији дио публике у социјалистичкој Југославији - умјетници и интелектуалци готово су редом били љубитељи Шабанове и Љиљанине музике. У њеној публици су се често налазили истакнути српски писци Бранислав Црнчевић, Добрица Ћосић, Данило Киш... Такав консензус укуса, у којем се културна елита с једне, те најшира публика с друге стране могу пронаћи на истим извођачима, на истом културном избору данас је тешко замислив. Прича о Љиљани Петровић-Батлер без сумње је филмски материјал, а Би-Би-Си је о њеном животу снимио документарни филм.
За социјалистичке Југославије Љиљана је била једна од најпознатијих ромских пјевачица. Из “кафанског подземља” дошла је на телевизију, снимала албуме, имала големе тираже. Пјевала је једнако на ромским свадбама и за српске књижевнике. И њој је рат промијенио живот: с троје дјеце отишла је у Њемачку, гдје је, кад је престала да пјева, годинама живјела у анонимности, радећи и тешке физичке послове - све док је Драги Шестић, продуцент и менаџер “Мостар севдах рејуниона”, једног од најуспјешнијих ексјугословенских етно-продуката, случајно није пронашао у Дизелдорфу. Послије дугог и упорног одбијања да се врати музици, Љиљана је на крају ипак попустила и у Шестићевој продукцији за холандску “World connections” етикету снимила албум “Mother of Gypsy Soul” (2002). Послије тога пјевала је на концертима по најпрестижнијим европским дворанама, а на Би-Би-Сију је приказан и документарац о њој и мостарском бенду, а ниједан фестивал тзв. њорлд музике као да није могао проћи без ове комбинације севдаха и Љиљаниног нарочитог пјевачког стила.
За разлику од већине колега, завршила је Средњу музичку школу у Београду, свирајући клавир. Њен посљедњи албум, са “Мостар севдах рејунион”, “The Legends of Life” добио је сјајне критике бројних енглеских часописа што јој је обезбиједило многе наступе у тој земљи посљедњих година њеног живота.
Често је стварала конфузију тиме што је дијелила име и презиме с новосадском кантауторком и првом такмичарком бивше Југославије на “Пјесми Евровизије” 1961. године.
Први наступ
Љиљана Петровић-Батлер имала је свој први наступ са само 12 година. Тада је у једној кафани замијенила своју мајку која је била болесна и није могла наступати. То је био почетак њене каријере. Од тада је стално наступала, а репертоар су јој чиниле тада незаобилазне забавне пјесме и циганска музика.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
