Леонид Пилиповић, илустратор и гитариста “Гоблина”, за “Глас Српске”: Рокенрол и стрип су дио исте приче

Нисам знао прави разлог, сем можда због тога што сам мислио да тематика, тј. алтернативна историја Француске којом су се у већини бавили ти албуми, нису били занимљиви за домаћу публику па самим тим ни за издаваче. “Ravermoon” је чиста фантазија, трилер и то је било привлачније или боље рећи прикладније за домаћу публику.

Рекао је ово за “Глас Српске” Леонид Пилиповић, алијас Лео фон Пункерштејн, познати стрип-умјетник, илустратор и гитариста бенда “Гоблини”, објашњавајући зашто се толико дуго чекало да се неки од његових успјешних иностраних радова попут албума “Ravermoon” напокон појави пред домаћом публиком у издању “Голконде”. Пилиповић додаје да је рад у жанру фантазије био захвалан за цртање, као и да је имао добру сарадњу са сценаристом Силваном Кордуријем.

- Након дугогодишње сарадње са Жан-Пјер Пекоом била ми је потребна промена. Пеко је опседнут историјом и то је све у реду, ја волим историјске теме, добро се сналазим у томе, лако је наћи референце, али после одређеног времена без обзира на то колико су приче занимљиве, постаје монотоно на неки начин. Силван је дошао у правом тренутку, његов начин приповедања је сасвим другачији од Пекоовог. Опширнији је и детаљнији и то је понекад знало да отежа реализацију, али временом сам се навикао и цео тај свет фантазије ми је пријао. Силван је диван лик и драго ми је што поново сарађујемо - рекао је Пилиповић.

ГЛАС: Стрипом се бавите више од четири деценије. Шта је била иницијална каписла која Вас је привукла овој врсти умјетности, прво као читаоца, а потом и као ствараоца?

ПИЛИПОВИЋ: Визуелни доживљај пре свега. Прво сам се дохватио оловке и почео да шкрабам па тек после проговорио и проходао. Стално сам нешто црткао. Сећам се првих илустрација у дечијим сликовницама, првог “Тома и Џерија”, мале свешчице коју ми је мама купила, тих занимљиво нацртаних сличица које у редоследу причају неку причу. Касније разна стрип издања и магазини, насловне стране... Бјусема, Корбен, Алфонсо Фонт, Жан Жиро... све то ме фасцинирало. Осећао сам да ме тај визуелни медиј привлачи и да се кроз њега могу најлакше изразити. Нисам био неки вредни читалац стрипова, више гледалац рекао бих.

ГЛАС: Од рада на омладинским стриповима, фанзинима, домаћим стрип-часописима омотима плоча стигли сте до рада са Пеком на “Тајној историји”, “Великој игри” и другим радовима на франкофонском тржишту. Како је дошло до тог пробоја у Француску?

ПИЛИПОВИЋ: Прву понуду добио сам почетком деведесетих док сам још био на академији примењених уметности у Београду. Позвао ме је Чаба Копецки, познати агент или “ловац на таленте” и понудио озбиљну сарадњу са великом издавачком кућом из Француске коју сам без оклевања одбио. Уплашио сам се да будем искрен. Озбиљан је то посао, а ја сам у то време био неозбиљан и већ сам увелико загазио у рокенрол воде. Чаба је био упоран и читавих 10 година ме је изнова звао. Тек 2004. када смо се и званично упознали, пристао сам, али само на пробу, јер нисам веровао да сам способан за тако нешто. На моје велико изненађење испоставило се да јесам. И тако је кренуло. Морао сам много тога да научим, надокнадим читаву деценију у којој нисам ниједан кадар нацртао. У почетку ми је било тешко, али у исто време и узбудљиво, а и уредници су били изузетни људи, на много тога су ми указивали и ја сам брзо учио.

ГЛАС: Како у пракси изгледа рад за једно озбиљно стрип-тржиште?
ПИЛИПОВИЋ: Нема ту неке превелике мудрости ни мистике. Читам сценарио, витлам референце и документацију по нету, ако је потребно, склапам слике у глави, правим грубе скице кадрова на обичном А4 формату, а затим прецизне цртеже оловком на А3 формату. Када се то одобри, следи туширање и скенирање. Маргине и облачиће додајем у компјутеру, јер ме мрзи да лењирам. И то би углавном било то.

ГЛАС: Колико таква масовна стрип-индустрија попут франкофонске оставља слободе цртачу и колико је тешко избјећи класификације у одређене жанровске фиоке популарне код великих издавача?
ПИЛИПОВИЋ: Не видим разлог да се избегава жанровска класификација пошто причамо о комерцијалном стрипу, класичном реалистичном приступу. Пристанеш на то, прилагодиш се... Па и поред тога има доста слободног простора за цртача, поготово када сценарио то дозвољава. Ја као цртач не могу нити желим да мењам причу, ток радње, али као “режисер”, што у овом случају у суштини јесам, могу да се позабавим угловима гледања, кадрирањем, сценографијом, костимима. На крају крајева та количина “слободе” зависи и од сценаристе и уредника. На пример Пеко који није визуелац пише јако “шкрто”, нема детаљних дескрипција и понекад да би прича била јаснија деси се да додам кадар да “појачам” сцену и он са тим никада није имао проблем, напротив. Силван, са друге стране, јесте визуелац, има јасну представу како нешто треба да изгледа и томе посвећује доста пажње, пише опширне описе кадрова. То понекад зна да отежа процес, али отклања сваку дилему “шта” и “како”.

ГЛАС: Када би се коцкице склопиле, у којем бисте се стрип-жанру и на каквој тематици вољели окушати као цртач?
ПИЛИПОВИЋ: Вестерн. Пре него што сам почео да радим питали су ме у којем жанру се најбоље сналазим, тј. шта желим да цртам. Знао сам само шта не желим да цртам. Научна фантастика или нека прича која се дешава у садашњем времену ми не лежи. Ужасава ме помисао да морам да цртам рецимо Њујорк или тако неку модерну метрополу са свим оним досадним небодерима са стакленим прозорима. Мислим да би ми вестерн пријао, волим да цртам коње, прерију и све што иде уз тај жанр.

ГЛАС: Како у практичном смислу тече пребацивање из позиције успјешног умјетника Леа Пилиповића у Леа фон Пункерштејна и свирање гитаре у “Гоблинима”. Колико је рокенрол креативно обликовао Ваш рад у стрипу и обрнуто?

ПИЛИПОВИЋ: Рокенрол и стрип су део исте приче, саставни и неодвојиви део мог одрастања. Не знам шта ме је више фасцинирало: добра илустрација или добра мелодија, ритам. Директну везу ова два феномена популарне културе проналазио сам у фанзинима почетком осамдесетих, као и на омотима разних плоча, јер сам генерација која је одрастала уз виниле. Док цртам слушам музику, јер не могу да радим у тишини. Свирање ми пуни батерије, то ми је неопходно погонско гориво, али и издувни вентил. На бини са бендом сав бес и фрустрације нестају.

ГЛАС: Иза Вас је читава серија антологијских омота за музичке албуме од “Џукела”, преко “Електричног оргазма” и “Гоблина” до “Искона”. Колико је та форма занимљива за Вас као аутора због сажетости у односу на стрип, али и саме визуелне надоградње музичког садржаја?
ПИЛИПОВИЋ: Не постоји прецизнија тачка где се директно сусрећу музика и визуелна уметност, од омота, посебно винила. Следећи корак би били видео-спотови, али то је нека друга прича. Омоти су много старији. Уживам да радим омоте и због тога што се активно бавим и музиком па ми је лакше да “прочитам” бенд, иако је рад на омоту сопственог бенда најтежи. Очекивања су ми највећа. Оно што је занимљиво, у великој већини случајева се не служим стрип-рукописом или класичном илустрацијом. Све је ствар идеје и тренутне инспирације. Све те ствари у вези са дизајном, не само омота плоча већ и књига, плаката ме занимају. На неки начин тако се одмарам од напорног рада на стрип-албумима.

“Џукеле”

ГЛАС: Прошло је тачно 30 година откако је снимљен култни првенац бенда “Џукеле”. Како данас гледате на то снимање у студију “ДО-РЕ-МИ” и настанак албума “Гледање у мрак” и сингла “Америка”?

ПИЛИПОВИЋ: “Тешка времена пријатељу мој”... Ма сулудо време, рат, санкције, инфлација, хиљаде, милиони, милијарде безвредних новчаница, празни рафови, а са телевизије теку мед и млеко. И у свом том лудилу ми одлучимо да снимимо албум који би се пре могао назвати демо, јер никакав уговор ни са ким нисмо имали. Повадили смо паре што смо имали по штековима осталим још од Анте Марковића и треснули за то време позамашан износ за нешто што је могло лако да заврши у фиоци и да се пушта унуцима са причом: “Ево како ти је деда био луд”. И били смо луди на неки начин. Неки би то можда храброшћу назвали. На свеопште лудило ми смо одговорили неким своји лудилом. Био је то тренутак у којем све почиње и све се завршава. У будућност нисмо гледали ни о њој размишљали, јер је све било црно да црње не може бити. Неизвесност се могла ножем сећи. Наравно да појма нисмо имали шта ће од свега тога испасти на крају... И ко зна можда је баш због свега тога и испало како треба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.