Легендарни првенац "Ролингстонса" слави 60 година: Албум који је довео опасност у рокенрол

Објављен под етикетом "Дека" у Великој Британији 16. априла 1964.  Албум је у САД, са мало другачијом листом пјесама, изашао 29. маја 1964. године и након "битлманије", покренуо и "стонсоманију", дефинитвно означивши глобални пробој таласа тзв. "британске инвазије" у рок музици.

Снимљен након серије од три сингла и једног ЕП издања, под продуцентском палицом контроверзног менаџера Ендрјуа Луга Олдама, албум је постао комерцијални и креативни тријумф бенда, доносећи прљавију  и опаснију верзију рок звука од свих конкурената, укључујући и "Битлсе".  Албум је снимљен у студију "Реџент саунд" у Лондону током пет дана у јануару и фебруару 1964, а осим Олдама и његовог асистента Ерика Истона, те Била Фарлија, тонског инжењера, у студију су помоћ пружили и Фил Спектор и Џин Питни, потписани као ујка Фил и ујка Џин, Спекторов помоћник Џек Ниче,  Јан Стјуарт  или шести "стонс" на клавиру, те Грејем Неш и Алан Кларк као пратећи вокали.

Фарли, тонски инжењер  и човјек који је у највећој мјери заслужан за квалитет снимака, каже да је тајна овог албума у непосредности и осјећају.

- Када су четвртог јануара "Стонси" ушли у студио да раде, нико није размишљао о аранжманима, нити о било чему сличном. Једноставно, свирали су док не ухвате прави осјећај, а за дотјеривање није било ни новца ни времена пошто су скоро сваке вечери имали концерт - рекао је Фарли.

Дубоко уроњен у амерички ритам и блуз, албум у својих 12 нумера доноси девет обрада, једну ауторску пјесму тандема Џергер/Ричардс ("Tell Me") и двије написане под њиховим тадашњим псудонимом Нанкер Фелџ ("How I've Got A Witnes" и "Little By Little"). Углавном је то материјал састављен од пјесама блузера попут Вилија Диксона ("I Just Want to Make Love to You"), Џимија Рида ("Honest I Do" ), Џејмса Мура ("I'm a King Bee") или рок пионира попут Боа Дидлија ("Мона") и Чака Берија ("Керол"), али и остале нумере крећу се у том музичком кључу, уз нагласак на сировом и енергичном звуку групе. 

Новинар и публициста Иван Ивачковић у својој књизи "Уметност побуне", посвећеној каријери и дјелу групе, истиче да је овај албум забиљежио моменат када пет бијелих момака из Лондона свира црну музику на начин  који нико други у Енглеској није умио. Слично мишљење има и британски новинар Реј Кар, који тврди да је албум управо својом преданошћу и енергијом преко ноћи освојио публику.

- Од почетног високооктанског удара пјесме "Route 66", цијелим путем до посљедњег удара чинеле на "Walking The Dog", овај албум зрачи френетичним исконским сјајем и потпуном преданошћу музици, коју само група ентузијаста, потпуно преданих просвјећивању публике, може створити - рекао је Кар.

И дефинитивно је првенац "Стонса" вјерни документ бенда који је за само двије године од невјештих бијелих љубитеља блуза стигао до статуса најопаснијег британског бенда, у којем харизматичног и све убједљивијег фронтмена Мика Џегера прати опасни тандем гитариста Кит Ричардс/Брајан Џонс, док конце ритма држе постојани басиста Бил Вајмен и искричави, чврсти бубањ Чарлија Вотса.  Један од људи у великој мјери заслужних за звук "Ролингстонса", легендарни рок пионир Чак Бери, истицао је опасност и бруталност звука гитара као кључни елемент успјеха његових ученика.

- Начин на који је Ричардс свирао био је сиров и прост и посједовао је бруталну енергију. Мој начин свирања пресликавао је тинејџерски бунт педесетих, а Китова заслуга је што га је модернизовао звуком шездесетих. Музика је почела звучати жешће и опасније - рекао је Бери.

Ова мала, али врло значајна промјена у карактеру музике, коју су "Стонси" свирали у комбинацији са Олдамовим генијалним смислом за маркетинг и стварање имиџа опасних момака, дужих коса и неуредног изгледа, те плаћеним медијским насловима типа: "Да ли бисте пустили своју кћерку да изађе са неким од 'стонса'" и промо слоганима: "'Ролингстонси' су много више од групе, они су начин живота", преко ноћи су бенд претворили у атракцију чији су концерти постали извор нереда широм Британије и Европе. Логично, албум је засјео три мјесеца на врх топ-листа, продат је у невјероватних 100.000 примјерака те отворио "Стонсима" пут у Америку, гдје ће додатно учврстити свој статус рок атракције у настанку.

Сам Ричардс много година касније, иако је био свјестан органичења британских студија због чега је и састав врло брзо почео радити са америчким студијима, сматрао је да је овај албум и даље фантастично искуство за слушање.

- Још увијек слушам тај албум. Мислим да је ентузијзам на њему тако очигледан зато што је то била наша прва шанса да учинимо нешто што смо покушавали двије године. На неки начин и све је то тужно зато што знате да је то непоновљиво искуство, енергија се само гомила и одједном је испустите у једном удару - рекао је Ричардс. 

Данас албум важи за један од најважнијих и најупечатљивијих музичких дебија у историји, уврштен је у бројне изборе плоча које се морају преслушати. Сам албум је неколико пута реиздат, самостално или као дио неколико бокс-сет колеција, а занимљиво је да је објављен само у моно верзији, јер никад није урађен прави стерео микс.

Омот:

Једнаку славу као и музика стекао је омот албума који је снимио чувени фотограф Николас Рајт. 

Насловница не носи наслов или идентификационе информације осим мрачне фотографије чланова бенда и логотипа "Дека", што је био "нечувен" концепт дизајна који је креирао менаџер Олдам, вођен стратегијом да је репутација групе довољна да продаје албум. Сама насловница постала је прототип рок омота, много пута имитирана од стране бројних рок бендова, укључујући и саме "Стонсе" на другим албумима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.