Легендарни бенд слави 50. рођендан: Плавуше се и даље боље забављају

Истина, бенд чију су окосницу чинили плавокоса пјевачица Деби Хари и гитариста Крис Стејн, имао је неколико наступа под другим именима, али наступ под новим називом који су дуговали фризури своје фронтменке означио је стварни почетак бенда, који ће у освит панка и новог таласа на аутентичан начин повезати ново и старо у поп музици, као ријетко ко у њеној историји.

Средином седамдесетих бројни узбудљиви нови бендови свирали су у клубу “ЦБГБ”, који је своје име можда дуговао кантри, блуграс и блуз музици, али је постао легло панк звука, који ће из њујоршког подземља ускоро експлодирати широм планете. Отворен у децембру 1973, само неколико мјесеци након завршетка Вијетнамског рата, клуб је био мјесто окупљања за опскурне извођаче као што су Пети Смит, “Толкинг Хедс”, “Телевижн”, “Рамонес”, али појава групе “Блонди”, који су нови талас, панк и поп комбиновали у јединствен звук између поп и панк звука, значајно је помогао пробоју ове сцене изван Њујорка.

Поред Деби Хари и Стејна, бенду се у то вријеме придружио експлозивни бубњар Клем Бурк, који ће заједно са њима постати трочлана основа бенда, која и пет деценија даље ради заједно, уз бројне промјене на мјесту гитариста, басисте и клавијатуриста.

- Били смо дјеца. Био је то чисти адреналин. Сви смо били чиста музика. Били смо у заокруженој сцени у Доњем Менхетну средином седамдесетих. Постојала је синергија коју су изградили бендови, музичари и креативни људи попут Алена Гинсберга и Ендија Ворхола. Били смо опкољени. Та креативна енергија је била веома изолована, то је била аномалија. Цијела та сцена је била око 100 људи који су се међусобно инспирисали. То нас је одржало - рекао је Бурк.

Састав је двије године касније, 1976. године објавио свој први албум “Blondie”, и без обзира што је добио мало пажње, сталним су свиркама профилисали свој звук и међусобну хемију на позорници уз акцент на своју пјевачицу, која је брзо постала секс симбол, али и икона новог виђења жена у поп и рок музици. Прије бенда “Блонди” Деби је радила као конобарица, плејбој зечица и стриптизета, али је својим снажним вокалом, физичком харизмом и талентом за писање пјесама постала магични састојак успјеха групе.

Од тада до данас Деби је инспирисала респектабилну армију имитатора са платинастом косом и леопард принтом, али и утрла пут снажним женским умјетницама од Мадоне и Ширли Менсон до Мајли Сајрус, иако она није себе видјела као било чији узор.

- Чудно ми је да ме сматрају било каквим узором. Сигурно нисам била прва пјевачица која је имала став и радила своју ствар. Међутим, дефинитивно је дошло до помака отприлике у вријеме панка и ја сам била дио те промјене. Заједно са Пети Смит и Сузи Сјукс, мијењала сам начин на који су се жене у бендовима доживљавале, одбијајући да будем оно што је дискографска кућа тражила од мене на позорници, а то је да будем само згодно тијело и лијепо лице - рекла је Хари.

Другим албумом “Пластиц Леттерс” (1977), свој су рани звук и сарадњу са продуцентом Ричардом Готхрером, дотјерали до савршенства. Ипак, тек 1978. године, када почињу сарадњу са продуцентом Мајком Чепменом на албуму “Parallel Lines” почиње њихов пробој до статуса глобалних икона. Албум је носио глобалне поп хитове “Hanging on Telephon”, “Heart of Glass” и “One Way or Another”, а бенд је под вођством новог продуцента спојио свој рани “ЦБГБ” звук са звуцима диско музике из “Студија 54”, уз  све шири еклектицизам бенда према реге, фанк и реп музици. Снимљен у само шест бурних седмица са продуцентом, албум је представио бенд на путу из андерграунда у велику популарност, означавајући тренутак када су звуци панка и новог таласа постали мејнстрим, а Бурк каже да је Чепмен одиграо велику улогу у томе.

- Понекад би ми дириговао испред бубњева, како би одржао темпо на одређени начин. Он је у то вријеме постао заиста, можда седми члан бенда. Био је мотиватор. Желио је да направи класични поп албум, који ће покорити листе, али и понудити искорак од класичног “Блонди” звука, кроз употребу диско ритмова и наглашенијег, плесног ритма - рекао је Бурк. Гитариста Стејн каже да је Чепмен искористио таленат групе за стварање поп пјесама и њихову жељу да раде нешто другачије од прва два албума.

- Нисмо мислили да ће “Heart Of Glass” бити пјесма која ће “Блонди” пробити у САД. Мислили смо да експериментишемо, да звук “Крафтверка” сусреће Дону Самер, што смо ми радили. Причамо о “Блонди” еволуцији, која се претворила на опште изненађење у огроман поп хит - рекао је Стејн.

Убрзо су услиједиле хит нумере “Call Me” за соундтрак “Америчког жигола” и реге обрада “The Tide is High” за албум “Autoamerican”, који је објављен 1980. године.

Годину дана касније, почела је ера МТВ-ја и “Блонди” екипа је брзо схватила како видео-снимци могу допринијети још већем успјеху. На алтернативној панк сцени све већи комерцијални успјех довео је бенд на лош глас, а Харијева, која је још увијек била бунтовна и дивља на сцени, такође је позирала као модел, радила као глумица и постала аутентични поп феномен, док се музика групе наставила мијењати.

Албум “Аутоамерицан” из 1980. године садржавао је хит синглове “Rapture” и поменуту “The Tide Is High” и био је тек други албум групе који је ушао у првих десет, али је млак пријем код критичара вјероватно означио почетак краја група, која је све више тонула у проблеме са наркотицима, личним сукобима и различитим погледима на музику.

Састав узима краћу паузу, Деби објављује соло албум, прије него што су се поново окупили 1982. за шести студијски албум “The Hunter”, који је изњедрио хит “Island Of Lost Soul”, али је бенд био далеко мање мотивисан и расположен за рад него раније. Било је мањих промјена састава током припрема за не баш успјешну турнеју у љето 1982. године, док су тензије расле унутар бенда, а да буде горе Стејну је дијагностикована по живот опасна болест Пемфигус, аутоимуна болест која изазива ране по кожи, због чега се Харијева, која је била са њим у љубавној вези, посвећује његовом лијечењу. Отказана је турнеја за август 1982. године, група се распала, а чланови су дали отказ и тужбе су летјеле около. Бенд је службено најавио разлаз у новембру 1982, али су прије разлаза прошли кроз бурну злоупотребу дрога, свађе и финансијске потешкоће.

Током паузе Харијева је радила као глумица и нашла је улоге у филмовима Дејвида Кронеберга “Видеодроме”, “Зувијек Лулу”, режисерке Хане Шигуле и “Лаку за косу” Џона Ватерса, објављивала соло радове, док се остатак групе бавио разним соло пројектима. На опште изненађење бенд се вратио 1999. године са седмим албумом “Но Еџит”, који су критичари одбацили и прогласили као баналан, али нумера “Мариа” са карактеристичним вриском Харијеве у наслову пјесме дала је  групи још један свјетски хит. Док су неки бивши чланови попут басисте Герија Валентајна и клавијатуристе Џима Дестрија напустили састав, тројка Деби, Крис и Клем Бурке су остали дио бенда уз подршку сешн музичара. У том периоду група је објавила албуме “The Curse Of Blondie” (2003), “Panic Of Girls” (2011) i “Gosts Of Download” (2014) те гостовала и наступала широм свијета током наредних година. Састав је уврштен у Рок кућу славних 2006, а током каријере продали су преко 40 милиона плоча широм свијета уз огроман утицај на све жанрове поп и рок музике те бројне поштоваоце унутар музичких кругова.

Солидно оцијењен албум “Поллинатор” објављен је 2017. године, а да би обиљежио годишњицу бенда, Крис Стејн је објавио своју аутобиографију “Under A Rock” у јуну 2024. године, а он и Харијева најавили су нови албум бенда за сљедеће прољеће. Испоставило се да је старо правило да се плавуше ипак боље забављају било тачно, макар у случају бенда који је из подрума Њујорка стигао до статуса глобалне легенде.

Колекција

Састав “Блонди” је 2022. године објавио свој први бокс-сет у каријери под називом “Blondie: Agnaist The Odds 1974-1982”.

Луксузна колекција покрива првих осам година каријере и славе њујоршке групе те укључује нова издања првих шест албума бенда: “Blondie”, “Plastic Letters”, “Parallel Lines”, “Eat To The Beat”, “Autoamerican”, “The Hunter”, ремастеризованих са оригиналних аналогних трака и исјечених на винил. Сет је носио и демо снимке, алтернативне верзије, студијске снимке, раније необјављене фотографије, два тома биљежака, коментаре чланова бенда и још много тога. Требало би поменути да од 124 нумере, колико се укупно налазило на списку, 36 никада раније није објављено.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.