Краљица бола и туге: 19 година од смрти Виде Павловић
Прије 19 година у бескрај се преселила Вида Павловић, краљица бола и туге, легендарна "Мајка Вида". Ово је сјећање на Видине пјесме које су тужне као и њен живот. Ово је сјећање на Видино срце ("Романо ило") које је куцало за све људе овог свијета.
- Какав је то био спој - Буцина хармоника и Видино грло. То је музика која ми је ушла у срж, у кости, а богами и у мој репертоар. У принципу не певам женске песме, али Видине обавезно. Кад чујем Виду, остављам све послове, престајем да мислим. А данас, кад хоћу да се одморим, певам ове румбице. Упоредите само да тва музичка правца, та два појма, та два смисла музике - од Виде до Лепе Брене, од "Гледала сам са прозора" до "Миле воли диско" - каже легендарни Миланче Радосављевић.
- Наши стари су, онако неписмени, и слушали и певали те тешке изворне песме. Данас је омладина много писменија, а слуша тако јефтине песме. Што кажу клинци, бићу бруталан: док Буца свира а Вида пева, не може да се скочи и да гуза сева.
Скоро сваки Видин сентиш има снагу евергрина. Видине пјесме нису у врху по броју лајкова, а опет живе и увијек су ту негдје.
- На једној "Хит паради" осамдесетих организатори ставе Виду да пева на почетку, третирајући је као некомерцијалну и неатрактивну певачицу. Међутим, кад је Вида заковала "Остала је песма моја", публика јој није дала да сиђе са позорнице. Био је то добар сигнал за организаторе да на следећим концертима оставе Виду за сам крај - причала је Мерима Његомир.
Уткала је своју напаћену душу у сваку фразу и тон. Видин глас напукао као граната као да је био идеалан за све напаћене овог свијета.
- Можеш да имаш и симфонијски аранжман и јесењиновски текст, али ако публика не верује певачу све је узалуд. Вида је била једна од ретких певачица која је својим певањем надограђивала и најбоље ауторе и свираче. Једноставно, пустиш је да отпева и то је то - каже маестро Драган Александрић.
- Одсвирао сам са мојим оркестром један цео Видин албум на коме је и легендарна песма "Остала је песма моја". Тих година се слушлала само та песма, а данас се слушају скоро и све остале песме са тог албума: "Јача сам од туге", "Ливадама, долинама", "Узалуд те тражим", "Самоћа је од болести тежа", "Пусти ме на миру да волим", "Немам никог да ме воли". Била је и вољена и жаљена и прежаљена.
Била је и скупо плаћана и омаловажавана. Догурала је и до "краљице ромске музике", иако је тако мало снимала на ромском ("Романо ило", "Дема Миро", "Авен, авен, Ромален", свега двадесетак пјесама). Снимала је са највећим ауторима и шефовима ансамбала бивше Југе (Шабан Шаулић, Драган Александрић, Жарко Павловић Ваљевац, Новица Урошевић, Хасан Дудић, Љубо Кешељ, Томица Миљић, Јозо Пенава, Исмет Алајбеговић Шербо, Јовица Петковић, Мића Николић, Аца Шишић, Доца Иванковић, Новица Николић Патало, Милан Васић...), али је највећи траг оставила уз пјесме и свирке Буце Јовановића.
- Кад сам снимала са Буцом, више сам плакала него што сам певала. Буцине песме су ме погађале онако на прву, певала сам и видела себе у сваком стиху и фрази. Зато ме и не чуди што су људи уз те песме разбијали чаше, лупали главе, секли вене. Неки су се и убијали, али, верујте, ни мени није било лако - причала је "Мајка Вида" у радио издању Музичке апотеке.
- Волела сам Буцин прст и осећај за добру песму. Нарочито сам заволела песму "Санак ме мори", подсетила ме на дане проведене у сарајевским кафанама. Причао ми је Буца како је ту песму први пут чуо негде у Санџаку, и то тако што му је пришла једна дама и отпевала му на увце. Буца је записао, убрзо и снимио са једном младом колегиницом, а после је снимио и са мном. Скоро свака песма коју сам снимила са Буцом ("Веровах му и што нисам смела", "Дошли дани тугом расплакани", "Теку часи бола", "Не зови ме у сновима", "Кад сунце зађе", "Сироче сам", "Не спремај мајко дарове") певаће се и кад мене не буде, преноси Телеграф.
Пјевала је о дјеци, вољела је децу, а отишла на онај свијет без порода. Преминула је 10. маја 2005..
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
