Каролина Михајловић за “Глас“ у сусрет концерту у Банском двору: Најтеже пјевати у свом граду

Казала је то за “Глас Српске” сопран Каролина Михајловић у сусрет солистичком концерту који ће бити одржан вечерас са почетком у 20 часова у концертној дворани Банског двора.

- Кад сагледаш све моменте припрема за концерт, и колико су то тешки моменти, схватиш да желиш да даш од себе 100 одсто свом граду. Од себе очекујеш највише, јер то себи и дугујеш за толико година - додала је она.

ГЛАС: Кад се вратите 25 година уназад, шта бисте рекли младој себи?

МИХАЈЛОВИЋ: Кад погледам свих 25 година, само могу рећи: “Браво за мене да сам опстала”. Поносна сам на саму себе, да сам заиста успјела у том, с обзиром на то да култура код нас није на завидном нивоу, као и многе моје колеге, које ће ми бити гости на концерту, на које сам поносна. Једни друге подржавамо, што је важно, јер просто речено, мало нас је.

ГЛАС: Истрајност је важна с обзиром на стање у култури које сте поменули.

МИХАЈЛОВИЋ: Истрајност је права ријеч. Кад истрајеш и кад видиш да се људи интересују кад ће бити концерт или неки наступ, онда знаш да стварно постојиш. И то је добра ствар.

ГЛАС: Ево, кад спомињемо истрајност, Ви радите са дјецом, посвећени сте педагошком раду, али како Вам се чине млади данас? Има ли потенцијала за истрајност?

МИХАЈЛОВИЋ: Ако ћу гледати из перспективе педагога, добра ствар је што сам и педагог и концерт пјевач. Како кажу, три у један, и њихова мајка, и њихова сестра, и другарица. Морам бити и бабарога. Тако да из перспективе педагога могу рећи једну битну ствар, а то је да смо сви ми били млади. И сви смо били у периоду њиховог живота и почетака. Од првог дана сам знала у ком смјеру идем, имала сам добар циљ. Један перспективан циљ. Али кад погледам ову дјецу, с њима је тешко наћи тај правац. Али заиста им, прије свега, мораш бити мајка. То су дјеца која лутају, јер све им је доступно. Медијски им је све доступно. У вријеме кад сам почињала, била сам жељна да одем на неки добар концерт, добру оперу,  ван Бањалуке. Све је било малено и сви смо били мали у култури. А онда је култура почела да расте. И направили смо дјеци да имају штошта да чују. Свијет им је на изволите, а они то не користе. Мислим да је веома тешка ситуација, али увијек постоји оно али. Кад даш много љубави, кад с њима градиш, увијек има оних који ће то завољети.  Стојим иза тога да, ако их је 100 уписало, 10 одсто их иде у свијет. Зато што не можеш да дајеш толико љубави, а да се не направи резултат.

ГЛАС: Љубав је најважнија водиља у свему што радимо.

МИХАЈЛОВИЋ: Видљиво је колико сам резултата направила са младима за све ове године и да смо увијек на ранг-листи високо постављени. Мислим да се може видјети да дјеца, да таленти пронађу свој прави пут. Јер таленти који уписују пјевање, они знају шта хоће.  То су умјетници, а кад си истински умјетник, нађеш свој пут без обзира на то што је вријеме такво какво је. Времена су другачија, али дјеца су истих година, као и ми што смо били. Само треба пуно да се ради са њима и да им даш много љубави, разговора и подршке. Да добију вјетар у леђа. Не може се ништа без љубави. Кад куваш ручак, ако није с љубављу, тај ручак неће бити добар. Кад сам уписала умјетничку школу, имам осјећај да сам стално била заштићена тим окриљем љепоте. Мој свијет је увијек ружичаст иако је свијет око нас веома тамнопут. Умјетник не може да гледа другачијим очима. Стога мислим да та предавања и безусловна давања себе јесу прави пут правог предавача.

ГЛАС: Концерт који ћете одржати вечерас назвали сте “концерт за пријатеље”. С обзиром на то колико љубави уносите у наступе, публика може да очекује веома емотиван наступ, али конкретно, какав сте репертоар припремили за вечерас?

МИХАЈЛОВИЋ:  Прије свега, од срца захваљујем свом великом пријатељу и колеги Младену Матовићу који ме наговорио на овај концерт. Наиме, концерт је требало да буде у корони за мој јубиларни рођендан, али епидемија нас је омела. Међутим, тачна је она реченица: “Није кад ти хоћеш, него кад ти дође за то вријеме”, и мислим да је то право вријеме дошло сад. Концерт почиње од старих мајстора романтичара па до оперских арија. Извешћу једну арију о којој маштам цијели живот. Наиме, премијерно изводим русалку, мени омиљену. Као дијете сам мислила да то никад нећу пјевати, било ми је то тако далеко и, ето, та даљина се приближила. Послије тог долази дио који је за широку публику, зато и јесте концерт за пријатеље, да сви осјете да нису дошли само да слушају оперско пјевање, него да су дошли да чују да ми заиста и живимо зато да нас публика жели слушати, да су они ту због нас. Биће ту Шантићева поезија коју изводим са својом сестричином, која је једно од мојих омиљених бића, моја Ивана Дугоњић коју многи препознају јер је била у полуфиналу такмичења “Хрватска тражи таленат”.  Диван је сопран и с њом ћу извести пјесму “Што те нема”.

ГЛАС: Одабрали сте предивну и много осјећајну Шантићеву пјесму.

МИХАЈЛОВИЋ: То је била моја жеља, али некако је то спонтано дошло. Мени је композиција случајно испала из нота и синуло ми је да ми то морамо пјевати и тако се десило. Такође, извешћу традиционалну америчку фолк композицију “Оцеан анд Долл”, коју  сам  изводила на дипломском концерту,  емотивно сам јако везана за њу. Моја жеља је била да је поновим, али овај пут уз пратњу  фантастичног виолинисте, једног од најбољих у нашој школи, Андреаса Ћурића. Биће на концерту и оперета и неких домаћих композиција тако да, биће то дивно вече.

ГЛАС: Гостовали сте и у иностранству, кад посматрате живот опере у иностранству и код нас, гдје је најбоље за развој младих талената?

МИХАЈЛОВИЋ: Била сам на разним концертима у свијету, јер јако је битно да видиш гдје се ми налазимо или не налазимо. Ми немамо оперску кућу, то је сувисло више и спомињати, јер то је жалосно.  То је већ неко разочарење за све генерације које су до сада могле да направе нешто у нашој оперској кући да је постојала. А тек они што долазе, какви таленти тек долазе. Свака земља носи нешто другачије за струку будућих оперских пјевача. На примјер, да одете у Њемачку и Аустрију, ту је поднебље које је везано за љепоту и њежност пјевања. У Италији ћете осјетити неку врсту оперских арија старих мајстора. Да одете у Русију, ту ћете добити већ неку врсту можда снаге коју и ми имамо. Дакле, сваки факултет, свака музичка академија, на било коју страну да одете, има доста тога да пружи и доста другачијег. Ми своју дјецу немамо гдје да укључујемо, много смо далеко још увијек од таквих ствари, али зато морамо да их шаљемо.

ГЛАС: Нажалост, јер ми имамо овдје Академију умјетности, имамо таленте.

МИХАЈЛОВИЋ: Имамо Академију, имамо професоре, али ми немамо шта да  пружимо младима за даље. То је велики проблем, али то није ништа ново.

ГЛАС: Како посматрате модерне токове у музици?

МИХАЈЛОВИЋ: Волим да слушам све што је лијепо за моје ухо. Подржавам све што треба да живи као музика, сви имају право на то да свој смјер гурају, али мени је најжалије нас, у ком смјеру ми идемо. Јер оно што се зове права култура, то је култура у Банском двору. Можда и онима који слушају другу врсту музике допремо до срца тим неким искреним емотивним пјевањем па можда нас доживе другачије. Тако да живи и ова музика. 

Захвалност

ГЛАС: Када се сјетите почетака, ко Вам је битан на том путу?

МИХАЈЛОВИЋ: Мој почетак креће од професора Немање Савића и заиста желим споменути тог човјека који је увијек био моја велика подршка. Морам да споменем свог професора из средње школе Дејана Хераковића који ми је поставио темеље и, наравно, моју мајку за пјевање, професорицу, примадону Радмилу Смиљанић. Желим споменути и Владу Данића, мог клавирског сарадника, који је диван пијаниста и тенор, али и моја велика подршка.  Он је са мном и вечерас да ми буде тата-мата заната, да ми помогне у моментима кад искочим из свог лежишта, да ме врати. Захвална сам му на несебичном давању времена. Захваљујем и свим својим колегама који ће вечерас доћи да на крају сви заједно отпјевамо бис.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.