Како је такмичење за пјесму “Евровизије” постало парада парада кича и геополитике: Тријумф декаденције над музиком VIDEO

Овај медијски спектакл је посљедњих година, како код нас, тако и у остатку планете, третиран као непресушни извор шунд материјала за таблоиде, добру прилику за медијско билдовање локал-патриотизма и агресивну промоцију неолибералних друштвених вриједности и геополитичких интереса, а не озбиљан музички догађај, па је изненађење, тим веће.

Руку на срце, сама манифестација, коју сваке године организује Европска радиодифузна унија (ЕБУ), а укључује учеснике који представљају првенствено европске земље, и сама је кривац за овакав третман. Оно што је требало да представља међународно такмичење у писању поп пјесама, полако, али постепено претворило се у параду визуелног кича, активистичког маркетинга, тешко објашњивог начина гласања, дневно-политичке агенде и што је најгоре, углавном промашене поп музике. Тешко прихватљиве, без обзира на ширину личног укуса и склоности.

Основана давне 1956. године, у племенитој идеји уједињења медијског простора европских земаља и признања све јаче моћи телевизије на музичке токове, она се све до пада Берлинског зида одржавала као важан музички догађај. Након пада комунизма, манифестација је постепено тонула у декаденцију у музичком смислу и рапидно напредовала у ширењу медијског утицаја немузичких тема, с нагласком промовисања вриједности неолибералног погледа на свијет.

Ђорђе Матић, загребачки пјесник и есејиста, који се у својим текстовима бавио темама везаним за популарну музику, каже да у историји “Евровизије” постоје два периода, један наивни и онај други, који то више одавно није.

- Још је давне 1984. године Пера Луковић у “Дуги” написао комичан текст критикујући учеснике у квазиполитичком кључу ко је коме давао бодове. Он се шалио и претјеривао, али касније је то све постало истина, до карикатуралних размјера. Не смијемо мијешати, међутим, касније изразе као “агенда” и “активизам” са старим, назовимо га наивним добом “Евровизије”. То доба је трајало до пада Берлинског зида. Укључивањем земаља некадашњег Источног блока добили смо најгоре од два свијета: све гору музику и ову идеолошко-идентитетску борбу другим средствима. С Истока Европе та борба има политичке тонове, а са Запада идеолошке у погледу тзв. идентитарних политика, дакле сексуалних мањина понајприје - рекао је Матић за “Глас Српске”.

Он је додао да су политичка промјене деведесетих донијеле и суровију варијанту кича.

- Што се тиче музике, она је и до 1990. била често ниског квалитета – у том смислу није тачно да је “Евровизија” била избор “најбоље написаних пјесама европских земаља” - осим можда у неком базичном, шлагерашком погледу. Стара Евровизија до 1990. године, ако је изњедрила десетак симпатичних, драгих, добро написаних пјесама, много сам рекао. На то вријеме гледамо с носталгијом као на наивније и њежније вријеме. И у праву смо. Уједињење Европе донијело је суровији, вулгарнији, опаснији кич - каже Матић.

Од првог такмичења на којем је учествовало седам земаља, из године у годину, такмичење се ширило на све већи број земаља учесника, а након тријумфа групе АББА, која је након побједе постала планетарни поп феномен, популарност “Евровизије” поприма глобални значај у медијском смислу уз присутније друштвно-политичке игре иза позорнице.

Да не улазимо претјерано у поље теорија завјере, евидентно је да су државне и тзв. НВО организације западне демократије, користећи медијску моћ “Евровизије”, кроз њен “дубоки” утицај на популарну културу и широку јавност, добиле савршену прилику да пласирају своје ставове. Иако, мора се признати, то се код највећег дијела публике у практичном смислу своди на подршку “нашим” и мржњу према онима који не гласају за “нас”, док је ангажованији дио “Евровизије”, остављен борцима за прва од друштвених мањина до климатских промјена.

У том контексту посљедњих деценија уз бизарна правила избора мијењана хиљаду пута, те “блоковски” начин система гласања, који се без обзира на декламоване жеље организатора око транспарентности сводио на регионалне и историјске везе и политичку блискост земаља учесница, гласање се водило по комшијском принципу добрих и лоших односа.

Захваљујући томе на позорници “Евровизије”, могло се видјети свашта, од побједе аустријског трансексуалца Кончите Вурст, преко неочекиваног тријумфа финских металаца “Лорди”, наступа бенда руских бака “Бабушке”, израелског представника пјевачице Нате, са све имитирањем кокодакања на сцени до наступа лутке по имену Дастин Ћуран, која је представљала Ирску.

И све то уз пропратни арсенал промовисања или бојкотовања свега и свачега, при чему, иако се чини да се посткомунистичке земље највише труде око такмичења, то не одговара баш истини, јер рецимо једна Шведска има четири круга такмичења за избор националног представника.

Име Југославије посљедњи пут се чуло на “Евросонга”, прије нешто мање од три деценије, а ове ријечи са малих екрана радовале су сваког љубитеља пјесме, из једине социјалистичке земље која је на њој учествовала.

Југославија је од дебија 1961. године са нумером “Неке давне звезде” коју је отпјевала Љиљана Петровић, а текст написао чувени српски пјесник Мирослав Мика Антић, учествовала 27 пута. Највећи успјех остварен је 1989. када је за побједника проглашена задарска група “Рива” и њихов поп хит “Rock Me”, испоставиће се лабудова пјесма земље, која је убрзо нестала у грађанском рату и транзицији из комунизма у демократију.

Иако су представници Југославије биле највеће звијезде тадашње музичке сцене попут Киће Слабинца, Терезе Кесовије, Здравка Чолића и “Корни” групе, запаженији резултати су изостали. Југославија је тада припадала медитеранском блоку, у који су се уклапале Италија и Шпанија, касније и Турска, Грчка, Израел, малобројнијем и мање утицајнијем у односу на оне блокове који су се звали скандинавским или западним.

Лоши пласмани довели су до тога да се Југославија повукла са “Евросонга” у периоду од 1977. до 1980. године. Златне године за Југославију на овом такмичењу наступиле су током 80-их, када су запажене резултате имали Даниел Поповић,  Владе Калембер и Изолда Баруџија, “Нови фосили” и “Сребрна крила”, а као врхунац продора југословенског попа, стигла је поменута побједа “Риве”.

Захваљујући симпатичним Задранима, тадашња  Телевизија Загреб је 1990. године организовала такмичење за Пјесму Евровизије. Манифестација је одржана 5. маја у Концертној дворани “Ватрослав Лисински”, први пут на Балканском полуострву и у једној, барем још кратко, социјалистичкој држави. Побиједио је италијански извођач - Тото Котуњо са нумером “Insieme”, посветом визији уједињење Европе. Шта је било са тим сном, јасно је кад погледате летимично вијести из свијета. 

Ђорђе Матић, који се у својој збирци есеја “Тајна веза”, на крајње занимљив и личан начин, бавио музиком  и музичарима, каже да политика није имала превише везе са домаћим избором, осим у раним данима СФРЈ.

- У Југославији сумњам да је било неког већег “кључа” - евентуално на почетку и првих година да би се одржао баланс међурепублички. Касније, пјесме су биране по квалитету или претпостављеној атрактивности за такав фестивал, по моди времена. Не мисли ваљда неко да је дивна и њежна “Не могу скрити своју бол”, у извођењу “Амбасадора”, бирана по неком кључу? Та пјесма која је дошла из града који је изњедрио читаву школу писања поп пјесама, из тадашњег Сарајева од кога су сви учили како се пишу топле и благе поп пјесме. И онда заврши на посљедњем мјесту. То говори и о нивоу критеријума тада - казао је Матић за “Глас Српске”.

Он је истакао да су неке неке од најдуготрајнијих, а понекад и најљепших пјесама југославенске поп пјесмарице оне које нису прошле југословенски избор за “Евровизију”.

- Ево, примјером најљепше од свих – “Принцеза” илити “Негде изван планета” покојног Сање Илића. Само изузетни познаваоци историје фестивала могу се на прву сјетити ко је те године отишао на такмичење. Или, с друге, лакше стране, “Ситније, Циле, ситније”, такође је била на такмичењу. Додуше те године отишао је Даниел Поповић с “Џули” која је била истински европски хит. И деведесетих чак, кад сам дошао у Холандију, готово сви су се сјећали те пјесме. То је успјех – наводи он.

Након распада Југославије, једино је Србија 2007. године побиједила у овом надметању пјесмом “Молитва”, у извођењу пјевачице Марије Шерифовић, док су остале земље свој допринос давале слањем или етно-поп састава, пјевачица забавне музике или понеким атпичним представником попут Лаке или Рамба Амадеуса. Заједничко им је, да су углавном, мање или више пролазиле незапажено код шире публике, уз пар сезонских хитова, све док Констракта није одлучила да опере руке на сцени кроз необичну мјешавину плесног фанк поп звука, високо концептуалног артизма и опште социјално-друштвене сатире, спаковане, прије свега у врхунску пјесму. Прецизније речено, идеалну пјесму, да продува учмалу оморину кича, политике и сензационализма, у коју се претворила “Евровизија”, бацивши музику у други план.

Матић још децидније тврди да је Констракта једна потпуно нова тачка, не само смијешног фестивала него читаве савремене европске културе.

- Одмах сам попут још неких колега, историчара умјетности, запазио утицај Марине Абрамовић на Констракту. Али примјећујем још нешто, још једну линију сличност с другом најважнијом међународном умјетничком појавом одавде - у једној бриљантној анализи “Лајбаха” Славој Жижек написао је да је кључ њихове субверзије био у томе што је узимао систем озбиљније него што он сам себе узима. Констракта, као да је кренула другим путем - фестивал који сам себе не узима одавно озбиљно, она је узела још неозбиљније. Не овако као што раде годинама многе земље шаљући тзв. новелти пјесме, које су блесаве као и фестивал. Тако се и Рамбо Амадеус оклизнуо. Хтио се нашалити с фестивалом, а испао је непријатно комичан. Констракта као да је рекла: у реду, не схватате се озбиљно више. Сад ћу вам показати колико вас ја неозбиљно схватам - тако што ћу вам послати најинтелигентнији рад који сте икада видјели - објаснио је Матић.

Он истиче да Констракта пјесмом слушаоцима шаље двоструку поруку.

- Једна је намијењена свијету, који се сад труди дешифровати њену пјесму – што је сама метафора непровинцијалности и свјетскости, то да други теби дођу, а не да их ти забављаш као циркусант. Друга порука, намијењена је суптилнијима међу публиком некадашње земље - у њеној пјесми читава је једна линија историја југословенске поп културе, чак и рокенрола. У њеној метрици на неколико мјеста чујем Цанета из “Партибрејкерса” и Кебру из “Обојеног програма”. То је особина најбољих радова јужнословенске културе: један ниво за свијет, други за нас. Фестивал је и прецијењен и потцијењен, како од кога и како с које стране. Констракта је учинила да не буде више ни једно ни друго. Зато је та умјетница најбоље што се догодило у дуго времена. Можда још од распада - јасан је Матић.

Укратко, умјетница мора бити здрава, за “Евровизију”, по свему судећи, већ је прекасно.

Политика

На актуелној пјесми “Евровизије”, која идуће седмице стиже на мале екране, Украјина је фаворит за побједу док је, наравно, Русији забрањено такмичење.

Потпуно очекивано с обзиром на дешавања око Украјине и агресивну антируску кампању, која је одавно превазишла границе здравог разума, пјесма “Стефанија” украјинске фолк-реп групе “Калуш оркестар”, највећи је фаворит по кладионицама. Гледајући историју, све је могуће, јер није није први пут да се на “Евровизији” чују одјеци рата и дневне политике. Грчка је бојкотовала “Евровизију” након што је Турска напала Кипар 1974. године, а тензије са Балкана често су се преливале на сцену. Украјина се повукла са “Евровизије” 2019. након што се пјевачица Руслана повукла у знак протеста због правила против гостовања Русије, а прошле године је Бјелорусија, која је била мета санкција ЕУ, искључена из такмичења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.