Јован Маљоковић, доајен српске џез сцене, за “Глас Српске”: Свирам музику у боји и ритму нашег поднебља

Бранислав Предојевић
Јован Маљоковић, доајен српске џез сцене, за “Глас Српске”: Свирам музику у боји и ритму нашег поднебља

После неколико година проведених на Западу, свирајући искључиво џез и тада нове музичке стилове џез-соул и џез-фанк, по повратку у Београд сам дошао на идеју да снимим своје прве композиције и за то сам изабрао тада најбоље младе београдске џез музичаре.

Тада се снимало на два канала и ако неко погреши, сви су морали да свирају испочетка. А композиције су трајале по пет минута у просеку! Тако да нам је свима било стало да свирамо најбоље што умемо.

Рекао је ово за “Глас Српске” саксофониста и жива легенда српске џез сцене Јован Маљоковић о изласку свог нултог, “изгубљеног” албума “Понор навише” (The Unlifting Abyss), који је снимљен  почетком седамдесетих за Радио Београд, али сплетом околности никад није угледао свјетло дана у интегралном издању.

- Те композиције смо снимали у Београду половином седамдесетих,  а мој нулти албум “Понор навише” после тог снимања одлежао је у подруму 50 година и онда је, игром судбине, стигао у праве руке. Уредник издања ди-џеј Смеђи Шећер и аустријска издавачка кућа “Еверланд мјузик”, специјализована за џез, фанк и соул издања на винилу, били су одушевљени овом нашом музиком и изразили су жељу да одмах објаве албум. На моју велику радост - рекао је доајен српског џеза.

ГЛАС: Саме траке су снимљене уз пратњу невјероватне екипе музичара у саставу: Гоце Димитровски, Милош Крстић, Кире Митрев, Миодраг Маљоковић, Александар Сања Илић, Миша Блам и Урош Шећеров.

МАЉОКОВИЋ: То је било време ентузијазма и заноса. Сви смо живели за музику и нисмо желели ништа друго осим да свирамо. Наше каријере су биле на самом почетку, а испоставиће се да ће сва ова имена постати легенде југословенског џеза. Таленат и велик труд увек пронађу свој пут до публике.

ГЛАС: Ваш тренутно посљедњи официјални албум “Ријека живота” изашао је 2020. године, али је због несретних околности због пандемије остао без адекватне промоције. Колико је та ситуација изолације обиљежила његов настанак и како сте поднијели одвојеност од позорнице и публике?

МАЉОКОВИЋ: Албум “Река живота” нам је помогао да то тешко време изолације креативно проведемо у студију. Нисмо имали прилике да га много концертно промовишемо, али се надамо да долазе боља времена. Да не бисмо психолошки пали, морали смо да смислимо шта да урадимо и снимили смо цео албум у студију код Микија Тодоровића. То је било једно дивно искуство и много нам је помогло да се осећамо као људи, зато што ова болест прави ужасну психозу. То нам је био лек.

ГЛАС: Албум “Ријека живота” направио је одређен одмак од прилично доминантног етно-звука са албума “Душа танана” према џез-фанк-поп водама и сарадње са неколико врхунских вокала. Свјесно сте ишли ка томе или је једноставно музика сама себе одредила.

МАЉОКОВИЋ: Целог живота свирам џез и соул музику. И то је основа. Исто тако, од првог албума сам водио рачуна да моја музика буде препознатљива и да има боје и ритмове нашег поднебља. Баш због те оригиналности сам и био позиван на многобројне европске и светске џез и њорлд мусиц фестивале. А природно је да сваки нови албум има неку своју причу која је доминантна. Веома сам поносан да су на албуму “Река живота” певали наши сјајни млади џез певачи. Надам се да ће и они у будућности бити велика имена јер то заслужују.

ГЛАС: Ваш бенд дао је прилику бројним млађим музичарима да свирају са вама. Како гледате на подмладак српске џез сцене и генерално будућност домаће џез сцене?

МАЉОКОВИЋ: Отварањем одсека за џез на Музичкој академији у Београду стекли су се услови за образовање младих талентованих људи којих код нас, срећом, има много. Предстоји нам “светла будућност” што се тиче српске џез сцене. Једино што у овом тренутку недостаје за ту мисију су џез клубови.

ГЛАС: Свирали сте са скоро свим великанима домаће музичке сцене, од Ђорђа Марјановића до Горана Бреговића. Шта сте научили од њих и свирања у једном музички другом окружењу од џез звука?

МАЉОКОВИЋ: Увек ми је било занимљиво да сарађујем са колегама из других музичких жанрова. Генерално гледајући, ја заиста музику делим само на добру и лошу и радујем се да свирам са правим мајсторима. Пошто џез није музика милиона, свирајући са Марјановићем и, касније, Бреговићем, научио сам да је исто свирати пред 100 и пред 50.000 људи.

ГЛАС: Да ли након пола вијека у музици можете да раздвојите живот од џеза?

МАЉОКОВИЋ: Истина је да је џез велики део мене, али свакако да постоје и други сегменти живота који ме чине јако срећним. И захвалан сам што ме је Бог тако погледао да имам и мог Алексу и моју Невенку, који ми дају снагу да са оволико година са таквом љубављу гледам на своју професију. У једном периоду живота вам буде тешко, али љубав је та која вам помаже да истрајете у својој борби да радите оно што волите. Јер, све је џез. Џез је начин на који идете улицом. Како размишљате. Џез је живот. Ми џез музичари имамо свој језик, разумемо се. Могу да дођем на било коју тачку света и да свирам са људима које никад нисам видео, јер ми музичари се знамо, само треба да се попнемо на сцену и да кренемо да свирамо.

Фаворити

ГЛАС: Колико, уз професионалне и приватне обавезе, стижете да слушате музику?

МАЉКОВИЋ: Стално слушам музику и потпуно сам у току. Многи доајени џеза су на почетку пресудно утицали на мене - Декстер Гордон, Чарли Паркер, Клифорд Браун. А данас пратим нове генерације. Ових дана, на пример, често слушам Роберта Гласпера. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Отворен "EXIT"
Отворен "EXIT"
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана