Годишњица смрти Томе Здравковића: На шта је мислио кад је пјевао да је дотакао дно живота?
Данас се на Централном гробљу у Београду обиљежава 32 године од смрти легендарног пјевача Томе Здравковића.
Његови најближи окупили су се на гробљу како би му одали почаст. Помену присуствује, као и сваке године, супруга покојног пјевача Гордана Здравковић и кћерка Жаклина.
Иако ће у сјећању већине остати урезан као непревазиђени кафански пјевач, боем и интерпретатор лирског сензибилитета, Тома Здравковић је био много више од тога. Он је био комплетан умјетник који је живио своју умјетност. Осим што је пјевао своје пјесме, он их је писао и компоновао, али их је исто тако и проживљавао. Сваку је осјетио на властитој кожи. Сваку је одболовао, због чега су га и прозвали пјевачем туге. Личније од тога, искреније, провјереније, не може. То је основни разлог због којег његове пјесме не познају границе ни времена, ни простора. Због тога Тома Здравковић заузима посебно мјесто у нашим срцима. Због тога се окрећемо његовим пјесмама у тренуцима када нам је потребна посебна врста утјехе, надахнућа или разумијевања. Све је то Тома прошао, опјевао и учинио нашим личним.
Набрајати пјесме којима је стекао статус легенде било би деградирање његовог стваралаштва. Зна се које су његове пјесме! Оне иду у све антологије кафанске музике. Једна од тих, можда и прва међу једнаким је "Дотак'о сам дно живота" из 1984. године.
Временом су се родиле бројне теорије о томе на шта је заправо мислио када је рекао да је дотакао дно живота. Те теорије је оповргао сам Здравковић када је у једном интервјуу својевремено изјавио:
-Схватио сам да ништа нисам направио, а будући да сам био сигуран у себе, решио сам да пробам нешто ново. У Њемачкој сам певао у бурдељчићима у које долази наш свет. За те људе хиљаду марака је богатство и кад их имају по природи ствари постају бахати, гурају сто марака, хоће да те купе. У Канади сам знао где ћу радити, да нећу певати у "Хилтону" или "Холидеј ину". Људи који су ме слушали били су пажљиви, док ме нису изгустирали. Онда су почели да се спрдају, да говоре да сам пропао, да немам где да пјевам и буквално сам дотакао дно живота.
Ако је то заиста био повод да напише своју култну пјесму, онда човјек не може да се не запита ко је проклети женски створ из пјесме?
Једна од теорија о настанку пјесме каже да је Здравковића неупоредиво потресније искуство нагнало да га да у перо, те да га отпјева. О детаљима можда неком другом приликом, заиста су потресни…
Још један закључак се логично сам намеће. Како је могуће да је овако потресну пјесму испјевао због лоше финансијске ситуације у којој се нашао и незавидног положаја у гастарбајтерском свијету? Тешко да је то био узрок његове пјесме! Његова драма морала је бити неупоредиво болнија, емотивнија, разорнија.
Вјероватно је у жељи да се једном за сва времена престане са питањима и нагађањима дао овај немушти одговор, али то му, ни у ком случају, не смијемо узети за зло. Умјесто усиљених покушаја да проникнемо у нешто што и није толико битно, довољно је да проникнемо у властита осјећања, расположења, искуства и стања свијести, те нађемо оно своје у овој и свакој другој пјесми…
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
