Џони Штулић: Свирам да не заборавим

Од почетка деведесетих његову музику нисмо могли да слушамо уживо, а ријетко смо имали прилику и да га видимо. Повучен живот у Холандији Бранимир Штулић на кратко је прекинуо тужбом против “Plato booksa”, због кршења ауторских права. Реч је о 14 књига изабраних дјела, Штулићевих превода античке књижевности, као и о текстовима пјесама Азре, аутобиографији с коментарима и књизи насталој од новинских текстова...

Б92: Господине Штулићу, поднели сте тужбу протв Плато Боокса, зашто сматрате да сте оштећени?

Бранимир Џони Штулић: Тај посао је био 2010. прије три године и био је договор да се 1000 комплета објави и то је отишло све те године, значи већ у претпродаји, међутим Плато се на то не обазире. Они кажу да су продали само 500 комада и ево већ три сајма покривају то, до дана данашњег продају то. А сада мимо тога уговор још нису потписали, мада су обећали. Ја сам потписао и они су обећали да ће овјерити то и никад га нису потписали, никада нису послали то. А на том комаду папира су четири тачке и све те тачке су погазили и са цијенама и са роковима издавања и о заштити мојих моралних права. Они су направили огромну промоцију, која никада није била. Ја се не сјећам да је то икада било у забиљеженој повијести. Три дана за књижевну промоцију, то је невјероватно! И то све мимо моје воље. Плато је знао да ја уопште нећу доћи и то су намјерно направили на мој рачун. То је сигурно коштало 250.000, имали су и бесплатну и телевизију и масу ствари. То је у најмању руку, не знам како да се то назове. И онда су отворили сајт. Годину дана држали, пељешили ме и дигли су буку око свега тога. То је било 1000 комада, по најнижој могућој цијени. То је са моје стране била културна акција.

A Platoo books трвди да је продао знатно мање комплета. Они наводе цифру од 900 комплета и да имају само штету од издавања тих књига. Они тврде да ви овом тужбом покушавате да добијете бесплатну рекламу. Који је Ваш коментар на те тврдње?

Бранимир Џони Штулић: Ових 14 књига... Ја не знам да је ико превео све те класике. То је кичма историје. Сумњам да је ико све то превео, ако то ишта вриједи. Кад се у Србији пребијају књижевни дугови, без обзира да ли је једна страница или хиљаду страница - то је коштало 2000 марака, а сада када су они узели 14 књига - ја сам за “хранарину” узео 25.000 евра, то је било по књизи 1740-1750 евра, а мене су само касете док сам куцао на машини коштале толико. Не рачунам храну, смјештај, бензин... Ја сам одмах рекао Банету (Бане Гојковић, Plato books) то кошта милион, не? Пазите, та цијена која је одређена - 140 евра, од 10 евра по књизи они су одмах за 170 евра продавали и продају и преко нета. А договор је био да је то само за Плато, да нема дистрибуције ван Србије. А они су слали на сајмове, у Загреб и знам да је има у књижарама, а ја сам од самог почетка рекао да нема нико контролу над његовим радом, ја то добро знам. И није само он. Сад у Београду имате већ 15 година HiFi који не само да ми је украо такозвани блазе, већ је урадио компилацију. City Records седам-осам. У Загребу имам два издавача. Од првог дана откад сам ја у том послу, још од 80-их, од “златног доба”, ја не могу наплатити своја ауторска хонораре. Не ради се ту о новцу - то је моје власништво и то је мени украдено, експлоатише се, отето је и нико се не обазире на то.

Припремате и тужбу против Кроација рекордса од најмање 50 милиона евра?

Бранимир Џони Штулић: Није, није 50, то је сигурно. Ја сам до почетка деведесетих продао милион албума. Тада је просјечна цијена била 25 марака - једна касета (примјерак). То се окренуло бруто 25 милиона само до почетка деведесетих.

Да ли ћете поднијети тужбу и када?

Бранимир Џони Штулић: Знате шта, човјек не може да нађе адвоката у Хрватској. Они се сви држе заједно. Не само да су наштимавали законе по себи него човјек не може до суда да дође.

Да ли успјевате да наплатите ауторска права из Хрватске и Србије?

Бранимир Џони Штулић: Ма какви! Ја се сјећам да, од када сам почео да се бавим тим послом ни динара нисам успио да наплатим!

Да ли планирате да се вратите на музичку сцену? Све у региону то интересује. Да ли су тачне тврдње да планирате концерт у Београду?

Бранимир Џони Штулић: Не, не није! Мислим, понекад неко зове да хоће да ради. Ја не могу објаснити да то није “с уштапа на уштап”, разумијете. Поготово ако човјек има име не може се срамотити. Није ствар у техници, то свако може поставити, то је напросто цијели посао. Човјек мора да има неку базу, адресу, да има рачуне. Знате какв је то посао, то је творница. Ја сам у то вријеме радио врло скромно и то је било у реду. Ја никада нисам радио велике ствари. Јер велике ствари подразумијевају велике ствари. Ја сам се држао до 600 људи, то је мени довољно да се покријем и концерт да се чује, ма пристојно! То се тада и могло. Јер да сам се ја ослањао на велике организације можда бих могао годишње свирати десет концерата, али ја се никада нисам бавио музиком због тога. Мени је то била игра, као утакмица и ја сам увијек говорио да једва чекам да почне.

Да ли и даље свирате и вјежбате?

Бранимир Џони Штулић: Ма вјежбао нисам 40 година!

Свирате?

Бранимир Џони Штулић: Свирам да не заборавим!

За своју душу или...?

Бранимир Џони Штулић: Не не, у злу не требало, јер ако ми неко стави гитару у руке и каже ми да свирам - ја немам појма шта да свирам и онда ја имам пар својих пјесама... и ја ћу вам рећи како то изгледа, иако знам да ми нећете вјеровати, али ја ћу вам испричати причу. Ако неко изрази жељу да ме види за милион нечега и дође ми у кућу, донесе врећу пуну кованица и тресне је о сто и каже ово је за један концерт. Ја се зајапурим, уши ми поцрвене и не знам шта ћу од себе. Кажем: јао добро могу ти нешто одсвират. он каже - може. Ја кренем и он за пола минута каже, јао имам нешто неодложно да обавим, покупи те златнике и више га никада не видиш. Да нисам отворио уста направио бих каријеру разумијете!

Како путујете с обзиром на то да немате пасош и да ли ћете прихватити понуду Ивице Дачића да узмете пасош Србије?

Бранимир Џони Штулић: То је све врло лијепо, али то је с моје стране врло... Гледајте, ја сам рођењем имао тај пасош и била је та земља која је била... То је исто као када те тата и мама направе и онда се они разведу и може са једним и другим или без једног и другог, али ја не могу ићи по свијету и тражити новог тату и маму. Нисам ја везан, немам ја никакав, како се то каже - комплекс, него напросто... било, па прошло. То је као када се човјек жени. То као када на силу човјек може да се жени... Не бисте могли да га прихватите. То је повезано са цијелим космосом. Ја не знам, има свакаквих људи мени је то...

Да ли пратите шта се дешава у Србији и Хрватској на политичкој сцени, да ли Вас то интересује?

Бранимир Џони Штулић: Искрено, мислим и данас када гледам вијести то ми поквари расположење. Сретан сам да не видим нити чујем нити знам. Стварно је тако.

То значи да живите у информативној блокади, да се не интересујете за дешавања овде?

Бранимир Џони Штулић: Постоје душевне боли, знате кад се људи позивају на душевне боли. Мени је то велика бол. Могуће да зато и радим те књиге из историје.

Да ли мислите да ћете то превазићи - посљедних 20 година нисте - али да ли мислите да ћете моћи једном?

Бранимир Џони Штулић: Не могу то да објасним. Ја пола ствари уопште не могу да разумијем. Ја знам шта имам у срцу. Могуће да сам зато пјесник, јер се стално чудим.

Која је ваша порука за све оне који деценијама чекају да Вас чују? Који би вољели да Вас бар још једом чују уживо, да се надају и даље или не?

Бранимир Џони Штулић: О тој премиси би цијели један разговор могао да се води. Ја не гледам тако на ствари. Ја не мислим да ико чека. То су рутинска питања која иду са тим фахом. Не мислим да сада неко не може да спава ако ја не свирам. Па рекао сам вам како то изгледа када дође неко да му ја свирам - како је када ја отворим уста.

Али, не мислите ваљда да нема људи који би жељели да Вас чују уживо?

Бранимир Џони Штулић: Сваке седмице неко свира у Београду, јел да? Арена ради нон стоп. Стварно не мислим да је то толико важно!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.