Џони Шту­лић - Имам ап­со­лу­тни слух, али сам пје­сник ама­тер

У на­јез­ди "по­вра­тни­чких" кон­це­ра­та сас­та­ва ко­ји су обиљежи­ли рок ис­то­ри­ју бив­ше Ју­го­сла­ви­је, Шту­лић ос­та­је досљедан се­би и одби­ја да се "вра­ти" по сва­ку ци­је­ну.

Не­да­вно је одбио по­ну­ду "Aре­не За­греб" да одржи три по­вра­тни­чка кон­цер­та сље­де­ће го­ди­не, за око 138.000 евра.

- Све је то ли­је­по, али ја ви­ше не сви­рам. То је ли­је­па сво­та, али то што се ја ви­ше не ба­вим свир­ком са­мо је је­дан у ни­зу про­бле­ма. Не бих се мо­гао по­ми­ри­ти с ти­ме да нас­ту­пим, а да то ни­је врхун­ски одра­ђе­но, и ми­слим да за то ни­сам спо­со­бан. Је­днос­та­вно, то ви­ше ни­је то - ре­као је Шту­лић.  

Он жи­ви по­ву­че­но у Хо­лан­ди­ји и од посљедњег ал­бу­ма "Aзре", "Бла­зе" из 1997. го­ди­не, не ба­ви се му­зи­ком, и по­ред чес­тих уно­сних по­ну­да про­мо­то­ра са прос­то­ра бив­ше Ју­го­сла­ви­је да се вра­ти на сце­ну.

Осим ста­рог ју­го­сло­вен­ског не­ва­же­ћег па­со­ша, дру­ге пу­тне ис­пра­ве не­ма.

- Имао сам ју­го­сло­вен­ски па­сош. Од ка­да та земља не пос­то­ји, ја дру­ги па­сош ни­сам ни тра­жио ни имао - ка­зао је Шту­лић.
При­зна­је да све ове го­ди­не жи­ви на те­рет су­пру­ге Џозе­фи­не, "гла­вног спон­зо­ра", али тврди да ни­је та­чно да ни­шта не за­ра­ђу­је.
- Са­да за­ра­ђу­јем ви­ше не­го ика­да, са­мо са­да то не до­би­јам. То је дру­ги пар ру­ка­ва. То ка­жем ка­да ме пи­та­ју за­што ме мо­ја же­на трпи и не изба­цу­је. Она ви­ди ко­ли­ко ра­дим. Ја мно­го за­ра­ђу­јем, са­мо ме не ис­пла­ћу­ју - де­ци­ди­ран је Шту­лић.

Ка­да ка­же да ра­ди, Шту­лић ми­сли на пи­сање и пре­во­ђење књига, а не на му­зи­ку. По­сли­је објављивања пре­во­да Хо­ме­ро­ве "Или­ја­де", по­све­тио се даљем ис­тра­жи­вању и пи­сању, а ус­ко­ро оче­ку­је пре­ми­је­ру своје би­бли­оте­ке од 14 но­вих на­сло­ва.
При­че о пре­го­во­ри­ма за кон­цер­те у За­гре­бу и Бео­гра­ду, за ко­је му се, на­во­дно, ну­де ве­ли­ке па­ре, де­ман­ту­је.   

- Да не­ма те­ле­фо­ни­је, да не­ма сни­мања, да не­ма Ин­тер­не­та, да ни­сам то­ли­ко ва­жан ко­ли­ко испа­да да сам ва­жан и да је та земља сло­бо­дна као што је не­ка­да би­ла сло­бо­дна, сви­рао бих та­мо. Она је са­да оку­пи­ра­на, а ја не сви­рам на оку­пи­ра­ним те­ри­то­ри­ја­ма - ре­као је Шту­лић.

Шту­лић већ чет­врт де­це­ни­је жи­ви у Утре­хту са же­ном и "спон­зо­ром" Џозе­фи­ном. Изнад кло­зет­ске шоље држи пос­тер "Aзре" из осам­де­се­тих го­ди­на, али Шту­лић посљедњих не­ко­ли­ко го­ди­на пје­ва са­мо сво­јој су­пру­зи на ув­це.  Већ 18 го­ди­на пи­ше књиге и пје­сме. Ипак, пје­сник ни­је.

- Имам ап­со­лу­тни слух, али сам пје­сник ама­тер. По­не­кад ама­те­ри мо­гу боље да оди­гра­ју не­го про­фе­си­онал­ци. То на ре­зул­та­ту не пи­ше. Не знам но­те, али уми­јем да на­пра­вим пје­сму. Не знам није­дног ве­ли­ког ком­по­зи­то­ра ко­ји је за­вршио ака­де­ми­ју. Као што не­ма ни­је­дног ве­ли­ког пис­ца ко­ји ни­је био у за­тво­ру - ис­та­као је Шту­лић.  

Он је до­дао да је "Aзра" сви­ра­ла са­мо сво­је пје­сме.

- То је "но­ви вал". То не­ма ве­зе са му­зи­ком, већ прис­ту­пом. То је по­кре­ну­ло све ос­та­ло. Он­да је нас­тао "Филм", осно­вао сам "Ха­ус­тор"; да ни­сам кре­нуо у Ду­бра­ви, не би би­ло "Ка­за­ли­шта", "Пан­крти" не би пос­то­ја­ли; дао сам иде­ју ме­наџеру за "Па­раф" - закључио је Шту­лић.

На "Вем­бли­ју"

- Код ме­не је би­на би­ла игра­ли­ште. Кад год сам сви­рао, ја сам за­тва­рао очи јер је­ди­но та­ко сам мо­гао да пје­вам и он­да сам се­бе мо­гао ви­дје­ти ка­ко играм на ста­ди­ону "Вем­бли". Чак и кад је дво­је би­ло ис­пред ме­не у пу­бли­ци, као да је би­ло два ми­ли­она. За­тво­рим очи и кре­нем. На "Вем­бли­ју" тра­ва, а пу­бли­ка оче­ку­је пра­ви меч - ка­зао је Џони Шту­лић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.