Деби албум групе “The Clash” слави 45 година од изласка: Плоча која је спасла душу рок музике

Писан и сниман током три седмице у фебруару 1977. за само 4.000 фунти, достигао је 12. мјесто на британским топ-листама, а уврштен је на многе ретроспективне ранг-листе као један од највећих панк и рок албума свих времена. Док су њихови исписници и главни ривали, попут састава “Sex Pistols”, хтјели да мијењају свијет анархијом и нихилизмом, “The Clash” нису имали илузија да побуна може промијенити свијет, али су знали да може појединца учинити свјесним суровости тог истог свијета.

Сирови улични рок звук, уз комбинацију оштро ангажованих текстова, који су немилосрдно решетали стварност свог времена, док су се велике рок звијезде тог доба бавиле “високим космичким” темама, претворио је деби албум групе у жестоки инвентар великих и малих проблема. Расни сукоби, сиромаштво, незапосленост, амерички културни империјализам, криминалци и усамљеници, мали људи на досадним пословима са досадним шефовима, у свијету који гори у бесмисленим ратовима. Свијет у којем сви сједе и гледају телевизију и у којем је слоган “мржња и рат” замијенио гесло “мир и љубав” шездесетих, те свијет пун политичара у скупим одијелима и похлепних банкара, који заједно продају лажи. Можда све ово звучи познато? Ако јесте, јасно је шта је кључни разлог зашто је овај албум након 45 година једнако свјеж, актуелан и узбудљив као и у вријеме када је снимљен.

Албум је написан и снимљен на брзину, као звучна биљешка нервозног и узбудљивог судара двију креативних сила које се носиле бенд, фронтмена Џоа Страмера и гитаристе Мика Џонса. Страмеров идеалистичко-љевичарски бијес балансиран је Џонсовом емоционалном осјетљивошћу, исто као што је необуздана креативност фронтмена претворена у конкретне пјесме помоћу свирачко-композиторског талента гитаристе.

Басиста Пол Сајмон био је равнотежа између два креативна пола групе, док су бубњари Тери Чајмс, те касније Топер Хедон били ритмички мотор бенда на бини.

У раним данима британског панка бенд је сматран класно праведним и идеалистичким саставом. Жељели су напредак, а не анархију, еволуцију умјесто револуције. Нумера “London's Burning” је одличан примјер, док гитариста Џонс замјењује уобичајене панкерске двоакордне рок ударе звонким реге рифовима, Страмер настоји да пробуди умртвљени град урлајући на публику да буде срећна што може да гледа како град гори.

Страмер се још више труди на “White Riot”, најконтроверзнијој пјесми групе. Написана је као фуриозни одговор на карневал у Нотинг Хилу 1976. године, гдје су се црни демонстранти сукобили са бијелим полицајцима у крвавој уличној борби. Запаљива панк пјесма од два акорда са рафалним пјевањем није израз солидарности са потлаченим црнцима, већ оштра критика бијелаца који немају храбрости да предузму акцију. Ту је у контексту времена храбра и визионарска обрада “Police and Thieves”, тада актуелног реге хита Џуниора Марвина, која се у њиховим рукама претвара у причу стару колико и свијет, о онима који имају мало и онима који имају превише, о лоповима и полицији.

Политичка химна “I'm So Bored With The USA” почела је као љубавна пјесма Мика Џонса, да би је Страмер стиховима усмјерио као одговор лондонских клинаца на Америку, тог “диктатора свијета”.

Нумера “Career Opportunites” говори о врсти немирних и бијесних британских тинејџера из радничке класе, усамљених типова, које Страмер идеализује у јунаке пјесама “Remote Control”, “Cheat” и “48 Hours”, које говоре о побуни генерације и реакцији на досаду и учмалост.

Џонс преузима главну вокалну улогу у пјесми “Protey Blue”, названој по бренду кондома, у којој наратор поручује да нема намјеру да их користи у друштву другог људског бића. “The Clash” постали су још мрачнији у “What's My Name”, гдје Миков увод на гитари савршено поставља језиву атмосферу за трагичну хулиганску причу испричану у два минута.

“Гарагеланд” је завршна нумера на албуму и програмска химна групе, велико дјело личне митологије и одговор на критике због потписивања уговора са издавачким гигантом Си-Би-Есом (дан када је панк умро, тврдили су фанзини), у којем се обавезују да ће одржати свој интегритет, али и духовито одговарају на ране критике Чарлса Мареја да су они гаражни бенд, који би “требало оставити у гаражи док мотор ради”. Одговор је написан и снимљен, без горчине, као поздрав свима који су икада били у гаражи са одврнутим појачалима, пет гитара, микрофоном и комшијом који зове полицију.

Када је албум објављен у априлу 1977. године, британски новинар, а данас прослављени писац Тони Парсонс је написао: “Њихове пјесме не лажу… 'The Clash' су направили албум који се састоји од неких од најузбудљивијих рокенрола у савременој музици”.

Рок критичар и публициста Крис Нидс био је такође сагласан са Парсонсом.

 - Ово је најузбудљивији албум који сам чуо годинама…, то је једна од најважнијих плоча икада направљених - забиљежио је он.

Иако није продата у огромним тиражима у доба изласка, утицај ове плоче не бројне генерације музичара је непроцјењив.

Деби групе “The Clash” аутентични је документ времена и сирови нацрт идеје, коју су чланови групе поставили за још храбрију музику сљедећих година. У међувремену су покорили свијет, снимали двоструке и троструке албуме, одбили диктат музичке индустрије, постали стадионске звијезде, распали се у личном “сукобу” и на крају остали бесмртни.

Увоз

Америчка подружница Си-Би-Еса одлучила да овај албум не објави у САД због превише сировог звука који није прилагођен радију. Званично је објављен годину дана након другог албума “Give 'Em Enough Rope” , чиме је то њихово друго издање у САД. Иако је у САД био доступан током 1977. и 1978. године само као увозна роба, продат је у више од 100.000 примјерака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.