Борис Лајнер, музичар и писац за “Глас Српске”: Џони увијек све дочека на нож, нарочито мене

У Њемачкој кад сам свирао у једном бенду долазили су да виде и чују да ли то један човјек свира. Ту исту технику сам примјењивао на Хи-Хат чинелама. Један сам од ријетких бубњара који је истовремено свирао и пјевао.

Рекао је ово за “Глас Српске”, легендарни бубњар “Азре” и “Вјештица”, а од прије двије године и писац  Борис Лајнер, објашњавајући зашто никад није пристајао на улогу човјека, који у позадини гради ритам сакривен иза осталих музичара, како свирачким и ауторским доприносом, тако и у другим креативним пословима од вајарства до писања аутобиографске прозе.

- Прошле су двије године од објављивања моје прве књиге - аутобиографије “Све био је ритам”. Нова није дошла пребрзо. Ја сам рокер и бубњар, не пишем романе. Осим тога, нова књига “Азрини свједоци” састављена је мозаично од дивних прича “Азриних” обожавалаца из цијеле регије. То је моја посвета њима - каже чувени музичар, говорећи о новој књизи.

ГЛАС: Прва књига се бавила Вашим свирањем рок музици и свим оним што иде уз живот на сцени, док у другој, како Ви кажете, нарацију препуштате обожаваоцима “Азре”.

ЛАЈНЕР: Управо о томе се ради. Ја сам био трагач и сакупљач заједно с мојом драгом и сарадницом Јасминком Митрић. У књизи је преко сто прича људи свих годишта, професија из градова и провинција. Заједничка им је љубав и оданост “Азри”. Без публике којој до сада није дана прилика ове врсте - да пише о “Азри” с друге стране стејџа, не би те пјесме добациле до данашњих дана и до најмлађих слушаоца. Ова књига је карика која недостаје у мору написане литературе о “Азри”. Обожаваоци који су нас пратили, слушали, долазили на концерте, куповали плоче - то је њихова страна приче.

ГЛАС: Вашу прву књигу Џони Штулић је дочекао у свом стилу, врло бурно и мрзовољно уз нову салву тешких ријечи на ваш рачун, али чини се да му то нисте узели претјерано за зло?

ЛАЈНЕР: Џони све увијек дочека на нож, нарочито мене. Није ми било свеједно, тад ме погодила жестина његових увреда. Али опет, његово дјело и блистави допринос музици ипак надјачавају његов тежак карактер.

ГЛАС: Ваша брутална искреност у првој књизи није добро примљена уз оптужбе за ласцивност и претјеривање, али стиче се утисак да се помно водило рачуна да еротика у књизи не склизне у порнографију.

ЛАЈНЕР: Да, многи су се згражали на тих неколико спорних еротских прича у књизи, највише они за које никад не бих помислио да су толико лицемјерни. Поставља се питање како су људи схватили рокенрол и слободу? Пада ми на памет фотограф Стефан Лупино који је осамдесетих слободно снимао своје моделе голе у по бијела дана и то нпр. на сплитској риви. Људи су радознало гледали и коментарисали. Данас имамо лажни и варљиви дојам слободе, а у никад више спутаности и репресија. Интернет и порнографија на све стране, а један експлицитнији и искренији опис секса у мојој књизи диже на ноге моралисте. Смијешно и тужно. Изгледа да је већина људи склона да под старе дане фотошопира своју прошлост. Ја то нисам хтио.

ГЛАС: “Азрин” албум “Равно до дна” пуни 40 година од изласка, уз неподијељено мишљење око репутације једне од најбољих живих албума у историји домаћег рока. Шта данас памтите из те серије концерата?

ЛАЈНЕР: Пјесме које смо свирали у Кулушићу су биле сваки дан исте. Пети дан је дошла екипа која је радила “Смоговце”, култну загребачку серију за омладину и питала могу ли нас снимати. Сјећам се да су довукли јаке рефлекторе који су нас ометали у свирању, јер су били прејаки. Али, ето, то је остала једина жива видео-снимка из Кулушића. Атмосфера је била ужарена и непоновљива, чисти, непатворени рокенрол. Крв, зној и сузе.

ГЛАС: Иако Ваше име најчешће вежу за “Азру”, ништа мање импресиван допринос дали сте у групама “Натурална мистика”, “Вјештице”, “Шо!Мазгоон” или соло радовима попут албума “Биоритам” и бројних других пројеката. Гдје се као свирач највише уживали, посебно на концертима?

ЛАЈНЕР: Сваки пут је било ново искуство и истраживање и помицање граница у свирању. Највише сам уживао у свирци на “Равно до дна” у Кулушићу и у београдском СКЦ-у, а најмилије ми је било послије концерата у бекстејџу с обожаватељкама.

ГЛАС: Један сте од ријетких, ако не и јединих бубњара, који је за дипломски рад у средњој школи имао рок музику (конкретно опус “Џетро Тала”). Чији бубњарски таленат поштујете од страних и домаћих свирача Вашег инструмента?

ЛАЈНЕР: Много их је. Издвојио бих Џона Бонама из “Лед Цепелина”, Стјуарта Копленда из бенда “Полис” и џез легенду Билија Кобама. Од домаћих то су Гаро Тавитијан, Ђиђи Јанкелић, Горан Љубоја Трут и Ратко Дивјак.

ГЛАС: Музика, вајарство, сликарство, писање само су дио Ваших склоности. Шта вам је основни покретач у умјетничком раду?

ЛАЈНЕР: Ритам и лова. Ни једног ни другог никад доста (смијех).

ГЛАС: Када се осврнете на каријеру од давних почетака у “ВИС Канибали” па до данас. Да имате моћ да ли би нешто мијењали и зашто?

ЛАЈНЕР: Не бих ништа мијењао. Све се догађа по неком свемирском кључу и све је било баш како је требало да буде.

Кипарство

ГЛАС: Мање је познато да осим музичке биографије, имате и веома цијењену каријеру кипара.

ЛАЈНЕР: Што се тиче кипарства, бавио сам се портретном пластиком и бистама, гдје нема баш мјеста претјераном експериментисању. Занимали су ме портрети људи од формата, мајстора свог посла. А лице је огледало душе, живот се пише на лицу. Кипарство сам уписао због бијега од војске, али ме је привукло као умјетност током боравка у Холандији, касније ми била једна врста личне терапије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.