Асим Сарван, музичар, “Глас Српске”: Када се људи сјете Бога, сјетиће се и свега осталог

Рекао је ово за “Глас Српске”, Асим Сарван, славни музичар и један од оснивача групе “С времена на време” објашњавајући зашто се бављење Боба Дилана или покојног Џонија Кеша пјесмама инспирисаним Библијом и духовношћу сматра за нормално, док његов рад на тему духовног изазива чуђење па чак и осуде и неразумијевање.

- “Модерни човек који нема отаџбине, који је грађанин света, космополита”, како каже наш Милован Данојлић - “светољуб, није у стању да буде родољуб, није у стању да воли своју непосредну околину, дакле, никог”. Није у стању да у љубави према околини негује однос љубави према другим околинама, јер нема љубави. Љубав се јавља прво у дечјој соби, у породици, у ужем кругу да би се онда човек оспособио за однос љубави према другима нацијама. Међутим, ту је рационалан однос од самог почетка па је човек лишен своје суштине, лишен је свести о својој суштини, а није ни свестан да је лишен! Каже Милован Данојлић, а додаје Жарко Видовић: јер и свест је феномен осећања, а не мишљења. Такво удаљавање од себе и свога, запечаћено је рокенролом, половином 20. века, када је српско наслеђе пребачено у архиве и музеје, а наставило се под утицајем нове, културе и “уметности” уз пажљиве филтере комунизма. И у томе је страховит парадокс. Оно што је најпретежније у човеку и нашем српском бићу, претпоставили смо испразности улицкане и бљештаве спољашњости Европе и света, тако да су последице логичне - додаје он.

ГЛАС: То се полако мијења, све је више млађих и колега који се на различите начине дотичу духовног у свом умјетничком раду и чини се да публика све више схвата да то није одраз прошлости већ пут ка будућности?

САРВАН: То ме радује и теши, заиста је све више таквих међу младима, посебно код вас у Републици Српској, чини се израженије него код нас. А ја бих рекао на основу читаве историје Срба, да су Срби створени да би подсећали свет на то како се живи и ствара у невољама. Одувек је српско стваралаштво, али и других словенских народа, а тек руског народа чије стваралаштво тек данас откривамо, било херојски чин у условима под којима је настајало, а то је знак да смо се ослањали на помоћ одозго. Тај ослонац је напуштен и заборављен. Зато је неопходан повратак стваралаштву на шта бих желео да подсетим својим најновијим двоструким албумом.

ГЛАС: Ваша музичка каријера траје преко пет деценија, али Ви је дијелите у два дијела, онај прије крштења и онај послије њега. Колико Вас је тај свети чин промијенио као музичара и као човјека?

САРВАН: Најкраћи опис тога је јеванђелска прича о слепом младићу од рођења коме је Исус вратио вид. Могао бих о томе писати на више страница. У време атеизма, у коме сам одрастао, истина није била доступна тако да сам се осећао као у оном турском затвору из филма “Поноћни експрес” Кончаловског. Разлог моме јаду била је смрт оца 1960. После тога ми није било до живота у свету у коме смрт одређује трајање свему. Што сам се рађао ако ћу умрети? Нисам у томе видео смисла па нисам хтео ни да учествујем и зато сам кренуо у потрагу за местом где не постоји смрт. Дакле, све или ништа! Свака кућа требало би да има “Књигу прастару” којом би се нови нараштаји описмењавали “у оба света”, упоредо, упознавали се с материјалним светом, али пажљиво додавали духовна значења и тако омогућавали деци уравнотежено упознавање живота од малих ногу.

ГЛАС: У музику сте ушли 60-их када се вјеровало да се музиком може промијенити свијет, али је брзо та утопистичка идеја постала роба у излогу потрошачког менталитета. Може ли музика промијенити човјека ако не свијет?

САРВАН: У то време сам био у лошем стању због очеве смрти и ништа ме није привлачило. Ипак, тај нови музички образац ме “окрзнуо”. Надахнуће је било огромно и ја сам у томе осетио “нешто”, али не и посебну жељу за бављењем музиком. 

Рад с групом “С времена на време”, који је неочекивано уследио од почетка 70-их, ми је показао где ми је место и ја сам у то ушао, али “са пола мозга”, дакле, по инерцији мог лошег психичког и душевног стања, али сам био заинтересован. Нешто се догодило, после десет претходних година у тамници времена. Било ми је тешко да се уклапам, али временом сам се привикавао. И тако све до пада Берлинског зида, једва сам успевао да се држим на ногама иако можда није изгледало тако. А онда се догодило чудо и то баш дрмало посебно уочи Божића 1990. године. Покушао сам да опишем у књижици албума “У потрази за добрим одговором” из 2003. године и музиком да истакнем шта се то догодило, иако је то заправо немогуће изразити речима.

ГЛАС: Може ли се тај преокрет објаснити умјетношћу?

САРВАН: Песма “Светла, Светлости” је добар почетак онога што се догодило са мном у време пада Берлинског зида па за Божић 90-их. Но, цео албум је као “списак музичких артефаката” које сам ископао из дубина свог пробуђеног живота, допуњен и текстом под истим насловом који је скуп утисака тог препорода. Осећао сам се окрепљеним, али оно што је најважније надахнутим заувек. Надахнуће попут оног из 60-их нам је потребно како бисмо доживели неопходан препород, отуд и наслов “60с у мом Граду”. Дакле, надахнутост из љубави према животу, људима и отаџбини. Патриотизам је наш српски проблем. Само онај који има љубави може бити патриота. Без тога може бити само “светољуб” како рече Данојлић. То је терен на коме се не може варати. Целокупном светском стваралаштву потребна је истина да би се понешто поправило, али је и то утопија. Стваралаштво Запада доспело је на депонију светских размера, због недостатка суштине, а зато што све претвара у робу широке потрошње тако да “и човек има своју цену”. Није ми циљ да критикујем, али да истинујем јесте. Управо је ствар у томе као што и Тарковски каже да уметност треба да служи нашем духовном уздизању. На Западу је све роба.

ГЛАС: Каријеру сте давно започели у саставу “С времена на време”, који је спорадично објављивао, ријетко сте и наступали, али те пјесме надрасле су вријеме и данас проналазе нове слушаоце. У чему је тајна бенда и тих пјесама?

САРВАН: То је једна од група за које се може и треба рећи да је, у смислу оданости српској традицији и духовности, једна од најпосвећенијих и најдоследнијих настављача српских вредности које су важеће у свим временима и увек живе. Једноставност у изразу, како ја доживљавам, налик је ћириличком писму. Дакле, домаће, питко, јасно и разговетно, питомо и блиско народном стваралаштву. Природно спаја “старо” и ново, да кажемо урбано. И ја се у то уверавам данас, можда више него у почетку. Група “СВНВ” је, заједно са осталим групама и појединцима из првог таласа с краја 60-их и почетком 70-их, на најприроднији начин изградила мост између времена пре упада идеологије у српско двориште и постмодерног периода, задржавши актуелност и животност која споро, али се враћа. И мој нови албум иде том линијом једноставности и за пажљивим одабиром песама.

ГЛАС: Живимо у времену јефтиног патриотизма, декларативне духовности и бјесомучне трке за материјалним. Шта смо изгубили као народ и како да се вратимо оном што нас је чувало вијековима?

САРВАН: Предуго смо под лошим утицајем, бојим се да су нас добро утренирали и да је сада отежан повратак, али немамо куд. Имамо само једну могућност - посвећеност и пожртвованост у свим областима. Доба пубертетског рокенрола је одавно прошло, а многи се врте укруг као на рингишпилу. Љубав према својима и своме, дакле, патриотизам, одговорност у стварању, имати на уму да нас таленти обавезују, то је дар одозго. Онај ко себе представља и сматра уметником треба да је свестан да ствара за свој народ, то је његова обавеза. Кад би се којим случајем спустила она светлост познања истине на све, мада већ јесте, актуелним дешавањима и ратом између насиља глобализма и духа, многи “уметници” би остали затечени, а неки усхићени. Част бране само појединци који имају образа.

ГЛАС: Годинама сте радили на радију и телевизији као музички сарадник. Како гледате на ово вријеме технолошке загушености, гдје имамо више медија него икада, све мање можемо чути истину или мудру ствар на истим тим медијима?

САРВАН: У последње време слушам Радио Београд, Први и Други програм који је као некад. Сређен, са сјајним спикерима, са концепцијом из 60-их и 70-их која звучи лековито. Чак и у овоме је доказ тј. мера квалитета која је у свим временима важећа. Нормалност, коју српски народ има, лепо се осећа у старим народним песмама, посебно шумадијским мотивима који зраче радошћу и здрављем. Какав подсетник у ова зла времена! Забавна музика из тог времена и рокенрол у односу на ово данас су као бањске терапије којима се враћа животна радост и прочишћава дух.

ГЛАС: Недавно сте објавили двоструки албум “60С у мом Граду” и “Камен по камен”, који осим занимљивог имена носи и занимљиву причу.

САРВАН: У светлу актуелних збивања видимо да се ствари усложњавају и мењају на планетарном нивоу. На реду је нови штим односа у свету, што ће све остало променити. Неки од тих односа се поново затежу као жице на гитари, неки су до максимума затегнути и пред пуцањем. Свет је на коленима, у свакој области посустаје стварање добра, једино што напредује је технологија сукоба и дискусија на тему вештачке интелигенције, која се испоставља као нова претња човечанству. Шта нам преостаје него да пратимо Светлост која познаје пут! Мени је стало до нашег дворишта и квалитетнијег стваралаштва, каквог смо у прошлости имали. Нажалост, српско стваралаштво се заглавило у несрећним околностима, руку на срце - заслужено, али и много више незаслужено.

ГЛАС: Постоји ли начин да изађемо из зачараног круга погрешних утицаја?

САРВАН: Прошло је исувише времена да бисмо лако уклонили, пре свега, утицај који је читаве генерације узео под своје и васпитао као своје. Потребно је окупљање. Жарко Видовић каже да је без цркве неизводљив препород и многи то кажу, а и искуство то показује. Ето, и ја сам се у то лично уверио и тако бих волео да могу нешто да постигнем у том смислу. Што се мене тиче осећам се испуњено, али кад погледам стање ствари често ми сцена из једног сна 90-их изађе пред очи. Сцена у коме ми је на свечани начин предата лента на којој су извезене речи: “Шта си ти оставио својој деци?” Тим речима сам завршио пропратни текст у књижици уместо омота за први самостални албум. Без духовности стваралаштво не функционише. Ипак, нисмо сасвим заглибили. Ми макар имамо чему да се вратимо. Овај двоструки албум је апел да се не узнемиравамо, да се ослобађамо беспотребности, да се враћамо себи упркос притисцима. То је моја лична жеља захваљујући којој сам дошао на ову идеју и разлог мог новог двоструког албума који промовишем од новембра прошле године. Најављујем вам сада моје гостовање са групом “Таргум” у Бањалуци 12. јуна у Банском двору, затим у Прњавору 13. јуна и вероватно у Броду 14. јуна.

ГЛАС: У духу великог празника, Васкрса, неки од нас у срцу “демократске Европе” морају крити да га славе, живећи у својеврсном гету насталом на попаљеним темељима колијевке наше духовности и културе, али то мало кога интересује. Шта бисте за крај разговора поручили себи, њима и нама?

САРВАН: У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. Они су почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на предметима: “шољица”, “бунар”, “крава” итд. Касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: “Бог постоји.” Људи су га читали и постепено им се вратило памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место. И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако самом господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота?

ГЛАС: Шта можемо учинити да то постигнемо?

САРВАН: “Подигните више натпис 'Бог постоји', па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари”, рекао је протојереј Андреј Ткачов. Овај цитат се с уклапа. Потпуно сагласан, као и сви којима је Бог на највишем месту јер, заиста, тада све на природан начин заузима своје место, тако да није тачно да универзумом влада хаос. Влада Бог који је љубав и Творац свега видљивог и невидљивог. Како онда може бити хаос!?

“Ајде јано”

ГЛАС: Објавили сте 2007. године албум “Ајде Јано кућу да не дамо”, као одговор на пјесму “Ајде Јано, коло да играмо”. Према Вашим ријечима, засметало Вам је то инсистирање на продаји свега умјесто инсистирање на чувања свога. Шта смо то продали и шта је “наша кућа” - српски зидови или српски идентитет?

САРВАН: Јеванђелска прича о слепоме од рођења јесте порука читавом свету, с акцентом на западно стваралаштво које је обездуховљено, а насилничко по природи и које као такво посвуда врши утицај, који у основи носи “кукавичје јаје” и народима света убацује у “гнездо” па је својевремено и нама. Искористио сам прилику да то обелоданим у песми под мојим насловом “Ајде Јано, кућу да не дамо”, наравно, тобожњи оригинал је “коло да играмо”, безазлен позив у наслову, а онда … “коња да продамо, кућу да продамо, само да играмо!?”... Дакле, Јана треба да постане његова па таман кућа да је на продају. Па ако је то услов, онда он Јану купује као сваку робу!? Не бих рекао да је тај текст случајност. Није јасно ни чију имовину продају и чему продаја, ако је љубав у питању!? Могу бити само две могућности у том тексту. Питам се како је тај текст прошао тамо, на Косову и Метохији, на најсветијем месту Србије?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.