Анатомија “балканске музике”
Посљедњих година се у Њемачкој, врло често чује појам „балканска музика”. Али шта се заправо крије иза ове дефиниције, која по свему судећи, људима на Западном Балкану не значи много.
Balkan Beats. Тако у Њемачкој гласи чаробна формула, када у клубове желите да привучете публику (наводно урбану) жељну помало егзотичних, али прије свега плесних ритмова. У клубовима већих градова попут Берлина или Келна редовно се одржавају забаве са предзнаком “Балкан” а неки родоначелници овог “музичког правца”, овај бренд извозе и на друге континенте. DJ Робер Шоко један је од њих. Али одакле заправо потиче оно што се зове „balkan sound”?
Чија је то пејсма заправо?
Адела Пеева, режисерка из Бугарске је одговор на ово питање већ, покушала пронађе још 2003. година, снимивши документарни филм “Коме припада ова песма?”. Идеја за овакав пројекат родила се десет година прије тога.
Једном приликом када је са још неколико колега из региона сједила у једном истанбулском ресторану, отворила се дискусија. “Слушали смо један банд, који је у једном тренутку почео да свира пјесму коју сам знала из дјетињства”, прича Пеева. У једном тренутку су сви почели да пјевуше исту пјесму, тврдећи да је ријеч о пјесми из њиховог краја.
Одговор на питање, коме припада поменута пјесма, није дао ни њен филм јер како каже, свако има своју верзију истине. Бугарска режисерка сматра да објашњење овог феномена треба тражити у идентитету становника на Балкану. “Ми овдје тежимо томе да негирамо свој заједнички идентитет”, каже Пеева.
“Од Вардара па до Триглава”
Сличну тезу заступа и Данко Рабреновић, новинар и музичар из Диселдорфа. “Становници Балкана пате од комплекса по којем се по сваку цијену желе разликовати од својих сусједа”, каже Рабреновић.
“Ми имамо више заједничког него разлика, али нације у региону нажалост често покушавају да потврде своју историју тиме што наглашавају разлике”, каже Рабреновић. Тако је и са музиком. Након ратова током деведесетих било је друштвено неприхватљиво слушати музику из сусједних држава. Непуних 20 година касније ситуација је потпуно другачија. Покушај разједињавања, барем што се једног дијела “културног” насљеђа тиче, очигледно није успио.
Турбо фолк се слуша “од Вардара па до Триглава” а да народне масе дијеле сличан музички укус, видљиво је и из понашања публике приликом додјеле бодова сусједима на Такмичењу за пјесму Евровизије. Али регионална прекогранична музичка “љубав” не своди се само на заједничку конзумацију турбо фолка или други лаких нота.
“Данас бендови из Босне свирају по Србији, босански бендови по Хрватској итд. Такође постоји много младих музичара у читавом региону, који су већ годинама добро повезани и тијесно сарађују”, каже Рабреновић.
Балканска музика - појам са Запада
Упркос томе, музичарима и познаваоцима прилика на музичкој сцени европског југоистока појам “балканске музике” нимало се не допада. “Регион на који се овај појам односи једноставно је превелик и разнолик да би се то све могло свести под заједнички именилац”, каже Рабреновић.
На Западу се појам “балканског звука” најчешће повезује са музиком коју промовишу Горан Бреговић и разни дувачки оркестри (Бобан и Марко Марковић Оркестар, Fanfare Ciocarlia) који на домаће терену „животаре” у једној прилично уској музичкој ниши.
И Мишо Петровић из веома успjешног „World music” пројекта Мостар Севдах Реунион дистанцира се од појма “балканске музике” који се употребљава ван подручја на који се односи. “То је велика врећа у коју се баца много тога што спада под жанр етно “, закључује Петровић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
