Александар Жикић за “Глас Српске”: Истински рокенрол увијек преживи

На албуму “Квог!” има једнако новог колико и, условно, старог, али се то не примећује, него комплетан албум тутњи као безвремена целина. То једна од његових централних врлина - рекао је то у разговору за “Глас Српске” Александар Жикић, чувени новинар и публициста о свом двоструком ауторском повратку у рок музику, кроз рад два бенда, култног састава С.Т.Р.А.Х. и групе “The LVC`s”, која звук базира на американи, али која је до сада наступала као кавер састав, тако да окретање ауторском материјалу представља изненађење за шири слој публике.
 

- “The LVC`s” су годинама били кавер бенд са свесно необичним репертоаром и тек пре неколико година почели смо да се бавимо оригиналним ауторским материјалом. Али кад смо једном почели није више било говора о заустављању и то је коначно довело до ЕП-ја “Who Is The LVC`s” и албума “Lights Out An Never” који излази на пролеће. Такође је спреман готово комплетан материјал за друге албуме оба бенда. За све је потребно да дође право време - каже ветеран домаће рок сцене.

ГЛАС: Склоност према музици коју свира “The LVC`s” позната је сваком ко је пратио Вашу новинарску каријеру, али шта је био кључни мотив и преломни тренутак да своју љубав претворите у ауторске пјесме?

ЖИКИЋ: То што су песме почеле да долазе. Један мој амерички пријатељ описао је то искуство као фонтану живе воде. Већ смо имали искуства у том жанру па су аранжмани такође долазили природно. Снимање се развукло на неколико година, али смо на крају ипак успели да дођемо до онога што смо тражили. На албуму, условно, постоје четири линије које дефинишу идентитет групе. Једну заступају песме као “I Was Such A Fool” или “The Fairest Girl of All” - прва је тех-мех елегија о неоствареној љубави, а друга црпи своје благо из ирске традиције и говори о најлепшој девојци на свету, која је, увек, ваша девојка. Другу, мрачнију, чине, рецимо, Long Black Limousine” ,”Dead Man Walking” или “Walking in New York”. Трећа линија су љубавне баладе као “January Love”, “Lady of Spades”, “Lagavulin Blueas”, “The Voice Inside” и, посебно, “Almost”, у којима постоје разне врсте љубави, а четврта брже и агресивније песме као “Nothing ““2B Found”, “Monkey Brain” (која је најближа кантрију) или “Drive”, која се креће ивицом хард рока, а у чијим говорним блоковима је, не без разлога, цитиран Аиртон Сена.

ГЛАС: Ко је са Вама радио у групи “The LVC`s” и на снимању овог ЕП издања?

ЖИКИЋ: “The LVC`s” је бенд од осам људи, од којих су седам сигурно изузетни у ономе што раде и што јесу. Кад с неким останете пријатељ од гимназијских времена, са неким нешто краће, али са сличним ефектом и кад то пријатељство ничим никада не буде помућено, онда су то “The LVC`s”: Бранислав Стојић (бас и глас), Мића Илић (бубњеви), Драган Крстић (гитара), Габи Фодор (усна хармоника, глас), Миленко Дабић (гитара и глас), Војин Добрић (клавијатуре) и Бора Познатов (лап стил и слајд гитара, хармоника). Моје задовољство што сам у том друштву је неизмерно. Важна улога у свему овоме припада продуценту и пријатељу Мирославу Цветковићу, али једнако и драгоценом пријатељу Ивану Фирчију, који је снимио и продуцирао две нумере. Цвеле је на скоро магичан начин успео да извуче максимум из онога што смо снимили и тиме сам још искрено дирнут. Тотал дизајн радио је Зоран Јовановић Јус, један од наших најугледнијих и у свету најцењенијих визуелних уметника. И на крају, сјајни људи из “Lampshade Media”, који су препознали потенцијал “The LVC'Z” и нашли се на правом месту у право време.

ГЛАС: Поменули смо већ С.Т.Р.А.Х., који се реактивирао након скоро три деценије од ЕП издања “Месец”. Како сте из ауторског и новинарског угла задовољни пријемом и перцепцијом албума код публике медија?

ЖИКИЋ: Захвалан сам свакоме ко је сматрао да С.Т.Р.А.Х. и албум “Квог!” заслужују пажњу, а посебно онима који су то поделили с јавношћу. Такође и “Mascomy” као издавачу. Публика је себе одабрала по сличном критеријуму као пре неколико деценија, који подразумева свест, добру вољу и уважавање класичних вредности музике, у рокенрол кључу. То значи да ће број људи заинтересованих за овај бенд непрестано расти, али не превеликом брзином, што је с у реду. Осим ако се то не промени кад чују неке од нових ствари, као, рецимо, “Хладно срце”, “Неверојебеноватно” или “Малоумници”.

ГЛАС: Музичка линија бенда С.Т.Р.А.Х. на првом албуму остала је на темељима базичног рок звука у савременом кључу, док се текстуална поетика чини директнијом него на “Месецу”. Да ли “свако то разуме ако хоће” или су то ријечи које звуче опасно?

ЖИКИЋ: Ово прво дефинитивно. Само треба да хоће. С.Т.Р.А.Х. је поносан на своју музику, а посебно на текстове. Речи звуче опасно кад говоре о опасним стварима. А нема ствари која неће постати опасна, опет, ако људи који неће да разумеју, тако хоће.

ГЛАС: Бити данас музички критичар слично је као бити учитељ мачевања или калиграфије, цијењених заната који малом коме данас требају. Колико музичка критика данас има смисла и сврхе, кад се узме у обзир све веће губљење друштвеног и комерцијалног значаја рокенрола?

ЖИКИЋ: Критика има смисла све док је макар један човек спреман да је чита или слуша до краја и све док је мотивисана искреним и дубоким доживљајем музике и жељом да се информација о вредности нечега доброг, колико је год могуће компетентно подели са другима. Критика је делотворнија кад доприноси успеху онога што је вредно успеха, него кад раскринкава мање вредно или безвредно, али несумњиво је, опет ако је исправно мотивисана, важна и у овом другом сегменту. Истински рокенрол никада није спадао у мажене категорије на светској културној сцени, али није ни улазио у мајмунски кавез. Тако ће бити и сада. Колико год да преживи, добро је.

Такав рокенрол никада није спадао у мажене категорије на светској културној сцени, али није ни улазио у мајмунски кавез. Тако ће бити и сада. Колико год да преживи, добро је, рекао Жикић

ГЛАС: Писали сте за скоро све релевантне рок часописе у региону и бројне друге медије, интервјуисали сте стране и домаће ствараоце, писали филмске и музичке критике. На шта сте најпоноснији у професионалном смислу и да ли остаје жал за нечим што нисте урадили?

ЖИКИЋ: На интервју са Хугом Пратом и предговор Богдана Тирнанића мојој књизи “Виски: Ватра из воде”. Тирнанић је био најзначајнији српски новинар и фантастичан писац па ми је била дивна чињеница да је пристао да напише предговор, која је постала још дивнија кад га је написао. Урадио сам колико сам могао и немам разлога да жалим ни за чим. Можда једино што нисам гледао неке од људи које највише волим, као “Т.Rex” или “DAF” и што нисам срео Боба Дилана, мада за то има још времена.

ГЛАС: Ваша књига о Милану Младеновићу “Место у мећави” доживјела је реиздања са одличним реакцијама читалаца. Колико се и да ли се промијенила Ваша перцепција ове књиге и каријера “Шарла Акробате” и ЕКВ-а, у периоду између два издања књиге?

ЖИКИЋ: Можда је само изоштренија захваљујући искуству и промени укупне перспективе. И данас бих написао исту књигу, евентуално проширену разговорима са још неколико људи, до којих, из разних разлога, није било могуће доћи у време настајања књиге. Моје одушевљење “Шарлом” је безгранично и о њима и њиховој музици размишљам увек са искреним дивљењем. Слично је и са “Екатарином Великом”, али без заслепљујућег бљеска какав је био “Шарло”, али уз потпуно уважавање.

ГЛАС: Ваша друга књига “Фатални Рингишпил” (Хроника београдског рокенрола 1959-1979), посвећена београдској рок сцени и поред култног статуса код публике, никад није добила свој наставак?

ЖИКИЋ: Требало би да сам написао други део који би обухватио период од 1979 до 1989, али нисам. Но, нисам престао да мислим о томе, што је, верујем, добар знак. Захвалан сам свима који постављају ово питање и надам се да могу да ми опросте што још нисам ништа конкретно предузео.

ГЛАС: Да ли је индивидуални отпор остао једино оружје нормалности у свијету који што се више развија у технолошком и комуникационом смислу постаје све усамљенији и отуђенији за човјека, надмашујући у неким сегментима текст старе нумере “Вођа”?

ЖИКИЋ: Захваљујем што помињете “Вођу”. Узгред, песма је снимљена, али због прилично бесмислених правних компликација, није на албуму “Квог!”. То је обрада хита Криспијана Сент Питерса “Pied Piper”. Текст је другачији, али у основи говори о истој ствари: о чаробним фрулашима који некуда одводе нашу децу. Ко год да су, то им се не сме дозволити. Индивидуалним отпором, који постаје колективни и не треба да произлази из сукоба и беса, него из жеље за правдом и нормалношћу. А нормалан је свако ко не воли зло.

ГЛАС: Пандемија је пресјекла концертне планове за “Квог”, али судећи по плановима, вирус вас није побиједио већ је на некако постао подстицај?

ЖИКИЋ: Наравно да је подстицај, све је подстицај. Морали смо да се прилагодимо, као и сви, али нас то никако није укочило. Никад нисмо спадали у бендове који се неукусно често појављују, а увек смо налазили задовољство у стварању нових песама и сваком појављивању.

ГЛАС: Када можемо очекивати нови албум групе С.Т.Р.А.Х?

ЖИКИЋ: У наредних годину дана. Највећи део материјала је спреман за снимање. И ту је опет “Lampshide Media” са својим интелигентним планом реализације, али и пласмана и промоције. У овом тренутку за оба бенда могу да кажем да ће без проблема избећи замку другог албума. Кад албуми изађу, биће јасно због чега сам то рекао. Или неће, али то већ није наш проблем.

 Избор

ГЛАС: Колико данас пратите музику и ако пратите, шта бисте издвојили као посебно занимљиво, као напољу тако и у региону?

ЖИКИЋ: То би одузело превише простора и било неправедно према многима па бих, ако дозволите, покушао да се извучем тако што ћу навести само по једно име: Љубичице и “Једва чекамо рат људи против машина” и “Active Child” са “I'm In Your Church at Night” (и све остало што је снимио). На терену тврђег рокенрола са значајним комерцијалним потенцијалом свакако “Biffy Clyro”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.