Зоран Пеневски, писац, за “Глас Српске”: Наша култура је историја савјесних појединаца

Рекао је ово за “Глас Српске” Зоран Пеневски, писац, сценариста и уредник, коментаришући зашто животна прича Ксеније Атанасијевић, јунакиње његовог романа “Елегија о белој девојчици” (Лагуна), дјелује као измишљени материјал за холивудски филм, али нажалост није, него је стварна прича о судбини особе која се никад није уклапала у ставове већине. Како писац каже додатну тежину њеној судбини давала је чињеница да је била жена и научник у друштву које није склоно ни индивидуалцима, а камоли женама изван патријархалног система.

- Ксенија је морала да се пробије кроз “мушку” интелигенцију, доказујући да жена може да се бави филозофијом, да се бори против чаршијских наклапања о свом љубавном животу, да одбаци професорску каријеру да се не би упрљала малограђанском бујицом, да се супротстави нацистима, да сачува главу од комуниста, да истрпи уклањање из јавног живота и при томе напише више стотина радова и неколико књига и преведе неколико значајних дела попут Спинозине “Етике”. Жао ми је што нам није остало неко њено извођење на клавиру, јер је музика била њена највећа љубав - рекао је Пеневски.

ГЛАС: Кроз Ваш роман преплићу се судбине Ксеније Атанасијевић и других стварних особа из живота Србије и Југославије. Колико је теже бавити се у форми фикције животима стварних особа, колико се у том поступку аутор мора држати чињеница, а колико дати себи прозне слободе?

ПЕНЕВСКИ: Томе претходи више година истраживања, а потом својим духом покрећете њихова бића. Свака сцена у роману је истинита, она се одиграла, али начин на који је приказана подразумева лавирање између чињеница и ауторског рукописа. Све је и подређено структури романа. Отуда оквирна приповетка коју је написала Ксенија Атанасијевић “Елегија о белој девојчици”, која је потом уграђена у мој роман, представља окосницу њене судбине, јер се начин егзистенције сваког ствараоца види у његовом делу. Поред тога, прича има свој доследан каталог боја и њиног значења, а основни тон романа је глас саме Ксеније, провучен кроз филтер писца да се не би видела граница између то двоје.

ГЛАС: Њена судбина након живота била је једнако трагична, као и током живота, тачније речено ни мртва није остављена на миру. Да ли је она тако радикално третирана због чињенице да се није уклапала ни у један друштвени и политички круг свог времена или је просто понијела прометејски терет прве жене филозофа у свом времену?

ПЕНЕВСКИ: Након што је била изопштена из јавног живота, након Другог светског рата, она се вратила у позним годинама, увелико заборављена од стране јавности. Без потомака, њена смрт била је неопажена па је и небрига у вези са њеним гробом довела до тога да он више не постоји. Чуо сам да постоје индиције да је могуће сазнати где су њени посмртни остаци, али ништа још не знамо са сигурношћу. Ми смо култура која завиди и која потискује оне који су другачији. Односно, ми смо култура ентузијаста и само личним ангажманом много тога је сачувано. Наша култура је историја савесних појединаца.

ГЛАС: С друге стране, Ваша нова књига “Вртоглави дани у Плавој шуми”, писана за дјецу, бави се веселијим темама, кроз специфично ишчитавање форме басне, али испод те дјечије разиграности дјелује да свака прича у њој има озбиљну поруку и емоцију.

ПЕНЕВСКИ: Можда су ове приче нешто попут ћопићевског читања холандског писца Тона Телехена, али као и за све што пишем, и овде важи да је реч о целини насталој са посебним захтевима. Јер, што више захтева поставите, то је дело јединственије. Ово су приче у којима се увек деси нешто динамично и необично, вртоглаво у шуми која је плаве боје и увек уз мало хумора, веселих јунака и поетске запитаности. Деци треба даривати машту са зрном запитаности. Све друго звучи ми банално.

ГЛАС: Често пишете књижевност за дјецу, што је врста литературе која се овдје превише често третира потцјењивачки, а тражи велику одговорност од аутора. Ваш старији колега Ршум рече једном приликом: “Дете треба да посматраш, ал’ му немој на пут стати! Што га пре човеком сматраш, пре ће човек и постати!” Колико ми данас као друштво посматрамо најмлађе људе као човјека на чији пут не треба стајати?

ПЕНЕВСКИ: С једне стране децу данас оптерећујемо класицима, јер не познајемо довољно савремене гласове, а с друге друштвене мреже вуку младе да држе корак са својим вршњацима, што махом не пружа задовољавајући квалитет. Изгубљен је ауторитет знања, у школи, код куће, у медијима и пловимо ка добу у којем ће све бити довољно расцепкано и препуштено случају. Проблем је само што улазимо у период у којем свако ко зна слова може да сматра себе познаваоцем и вредноватаљем свега написаног. Дезоријентисаност ће бити главна карактеристика будућности.

ГЛАС: Као уредник, критичар, преводилац и есејиста, дали сте огроман допринос на српској књижевној сцени. Како Вам се из оба угла, ауторског и уредничког, чини домаћа књижевна сцена, која робује бројним идеолошким и политичким подјелама, уз одсуство профилисане критике и све већег бављења популистичким темама и трендовима, уз све већи јаз између аутора, жирија књижевних награда и публике?

ПЕНЕВСКИ: Најпре чини ми се да се смањује број издања, а истовремено повећава жанровска профилисаност. Потом лако је доћи до издања, али је тешко допрети до публике, јер су медији потплаћени канали. И опет, кад су награде и критичари у питању, ствари су индивидуалне. Лично, оно што видим као добре књиге, то не видим често на пиједасталима. У савременој продукцији постоје сјајне нове књиге, и за децу и за одрасле - ако треба да правимо разлику, и не треба бринути о будућности. То јесте мањина наспрам политикантског и идеолошког списатељства, наспрам фаворизовања на друштвеним мрежама, али она постоји. Грех је само што је мало простора и времена да се читаоци образују.

Стрип

ГЛАС: Иза Вас је дугогодишње искуство у стрип-умјетности и значајан сценаристички допринос домаћем стрипу. Како Вам се данас чини домаћи стрип у том једном помало чудном парадоксу да никад више нисмо имали издавача и добрих стрип-умјетника, а све мање домаћих стрипова (осим неколико часних изузетака)?

ПЕНЕВСКИ: Добро питање, али рекох већ, код нас се култура своди на активност ентузијаста. Стрип је тако и преживео у Југославији. Данас има бољи статус, али тржиште је мало и нејако и то одлучује о малом броју домаћих издања. Преостајемо нам само да радимо и уживамо у томе, без обзира на домете, ништа друго. Стварање среће је у срећи стварања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.