Знам ја нас...: Матерњи језик - материно крило

Недељко Николин Кајиш
Знам ја нас...: Матерњи језик - материно крило

Матерњи језик је исто што и материно крило; безбједно, меко, и увијек нас жељно. Смијемо ли издати то најдраже човјеково станиште?

 Шта се, заузврат, може добити љепше од тога? Ми смо мали народ. Морамо једни од других насљеђивати неке ствари, барем оне добре, и тако се настављати и продужавати - трајати. Између осталих, то је језик и смисао за причање.

Ми смо и лијеп народ. Лијеп народ има и лијеп језик (присјетите се неких језика и упоредите их са народима чији су). Да ли су ружне ријечи: преловођа, сваниште, подпланиње, прегршт, зловјер, пјесмовођа, приповиједало, зебљичаво, подгориште... Грмеч, Срнетица, Клековача... Милица, Јован, Марија, Стојан...? Да ли су малени људи: Сава, Вук, Иво, Никола, Милош, Добрица...? Ми смо и отмјен народ - а то је врлина која обавезује. Обавеза нам је да говоримо својим језиком - материнским, а не маћехинским. Зар се ми то, заиста, срамимо говора својих предака? Није срамота залутати. Срамота је не вратити се. У нашем случају погубно. Јер, нисмо рођени само себи. Рођени смо и отаџбини. А отаџбини треба служити и бити јој од користи.

Хајде да нешто урадимо и из ината (познати смо као инаџије): да се боримо за што љепшу и успјешнију причу, али на српском, за што дубљу пјесму, али на своме матерњем језику, за... Можда би повратак из туђег, своме језику, ситуацију промијенио у нашу корист. И најкраћа ријеч, из нашег језика, дуговјечнија је од сваког човјека. Језик нам је старији од нас. Он нас је сачекао, био са нама, помагао нам. Њиме смо тражили воду, хљеб, љубав, државу. На њега се наслањали кад је год затребало. И никад нас није издао. Наш језик је старији и од наше државе. Њиме смо јој "ударили" темеље, узидали га у "фундамент" нације, која на њему почива. Њихове судбине су неодвојиве, уско и чврсто везане.

Матерњи језик је исто што и материно крило; безбједно, меко, и увијек нас жељно. Смијемо ли издати то најдраже човјеково станиште? Шта ћемо, заузврат, добити, ако га издамо?

Шипак!

Јер, језик је као истина, и као правда, што сједе на престолу изнад нас људи, одмах, ту, до богова...

Ово је озбиљан проблем који чека озбиљне људе, сигурно знање и марљив рад. А то би се све, на једном мјесту, могло наћи само у АНУРС-у. Истини за вољу, она је до сада, у пар наврата и реаговала, али очито да је то недовољно.

Ако су се свеци борили за српски језик, срамота је да се и људи не боре за њега. Вриједи он. Какав статус ми будемо дали њему, такав ће и он дати нама, јер наш (српски) језик, наша (српска) култура и наша (српска) књижевност су најмоћнији и најпоузданији гарант опстанка нас самих.

С њим на уснама, са својим (српским језиком) требало би да се осјећамо вишим, чојственијим, па, можда, и јуначнијим људима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана