Знам ја нас... Ћирилица и у космос прва стигла
Говорећи о другоме, о нечему, ћирилица, успут, збори и о себи. Сваки знак нуди слику, слика причу, прича - живот
Пред ћирилицом би, Боже мој, требало стајати мирно, и гологлав, обавезно. Ћирилица је наш најпоузданији свједок, духовна стечевина којом се смијемо, и морамо, дичити.
Прије свог рођења, била је у нашој крви, у крсту. (Људи су се тако и потписивали, крстом. "Ја л' причини прст, ја л' удари крст", говорило се). Она је сјеме књиге, и књижевности наше.
Преко ћирилице је, до нас, стигла и књига над књигама. Највећа коју имамо. И коју "вавијек" читамо. И коју никад нећемо потрошити. Јер је књига над књигама, зато што је писана писмом над писмима. Библија. А у њу је стало све. Што није у њој - није ни изван ње. Што не нађете тамо - не тражите нигдје. "Бог је слово", говорио је и Дучић. Господствена и религиозна, записивала је све. Оно што није стићи могла - умрло је за "вјеки вјекова". Она је разлог да будемо горди (што није у духу православља), а не скрушени (што је у потреби малих духом). Љепота се учи на лијепом. И без тумачења. Ћирилицу не треба тумачити. Она се објашњава сама; сам је свој тумач. Више се човјек може познати по писму, него по зборовању и мудровању. Кад сам тијелом немиран ја гледам, кратко, то писмо матере моје, и тражим у њој име које јој се одсликало у души, и смирим се. Кад се уморим, спустим очи на ћирилицу, и одморим се. Кад сам осорљив, ишапћем је, ћирилицу, и блажи ме. Кад сам несигуран у се, исписујем њоме имена предака свиклих на њу, и снажи ме. У лијепо написаној ћирилици огледнем се. И, тад, за тренутак, постајем другачији, свјетлији; чини ми се да она дише, мисли, осјећа заједно са мном. Увијек уза ме, тврда вјера моја.
Она ће уљепшати, не само папир на којем се простре, већ и садржај који проспе. И писца свога, и читаоце своје.
Из ње, видно је то, извирује смијешак, као из Мона Лизе. И благ поглед који вас држи уза се, као белоанђеоски да је.
Писмо матере моје, и ћаће мога, је умјетничко дјело, фреска, пред којом треба стати и ослушнути њену причу: о прошлости, садашњости, будућности. Заинтересованих за такво казивање нема. Заситили се причама којима се ништа не казује.
Као што се ни књига над књигама не може никад ишчитати, ни писмо над писмима се не да до дна исписати. Књизи се морамо враћати, и изнова је читати - писмо морамо користити, и "вавијек" га писати. И читањем и писањем оштри се ум. А иступио се јесте. Говорећи о другоме, о нечему, ћирилица, успут, збори и о себи. Сваки знак нуди слику, слика причу, прича - живот. Поштовали су је, и њоме се користили, и босанскохерцеговачки фрањевци. Турци је, док су "гостовали" на овим просторима, нису могли заобићи. На њој су се описменили сви Јужни Словени. И нас је (Србе) усправила и учврстила нам хабитус, сврстала међу људе.
И у космос је прва стигла. И на европској новчаници мјесто нашла. И...
Знам ја нас...
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
