Златан Видовић за “Глас Српске”: “Олуја” је прича о људима, а не политички памфлет

Овако је разговор за “Глас Српске” започео глумац Златан Видовић, једно од најагилнијих и најтраженијих глумачких имена Републике Српске, објашњавајући зашто је прихватио улогу у филму и серији “Олуја”, причи која ће сигурно увијек имати минимум два супротна и тешко помирљива става, када се појави у биоскопима 17. јануара. Видовић каже да је цијела екипа била свјесна тежине теме и изазова који је стављен пред овај пројекат. 

- Комплетна екипа била је посвећена на сету током цијелог снимања, били смо свјесни тежине теме и величине изазова овог пројекта за српску кинематографију. Знали смо да ће бити гледан и да ће изазвати много контроверзи и због тога смо се трудили, не могу рећи, да будемо објективнији, али сигурно што поштенији и истинитији. У филму се не појављују политичари и генерали, само обични људи, попут свих нас, који су се нашли на путу ратних дешавања. Увјерен сам да смо направили добар и поштен филм, који ће оставити упечатљив утисак. И без обзира на почетне различите перцепције публике прије свега треба гледати кинематографску вриједност “Олује” - рекао је Видовић.

ГЛАС: Имате занимљиву улогу, тачније двије роле у једном, али занатски врло захтјевном пројекту. Шта можете да нам кажете о раду на овом пројекту?

ВИДОВИЋ: Колико је продукција била захтјевна довољно говори податак да смо радили 104 снимајућа дана, уз неколико пауза због пандемије и временских неприлика. Такође, највећи дио снимања провели смо на отвореном и то такође говори колико је продукција била комплексна уз бројне масовне сцене и рад на терену, често у тешким условима. Што се тиче моје улоге, по први пут у каријери тумачио сам двије различите улоге у једном пројекту, глумим двојицу браће, близанце, од којих је један православни свештеник, а други војник, бивши легионар. Двије дијаметрално супротне личности по карактеру што је био велики глумачки изазов за мене, а иако је лик војника заступљенији било ми је веома занимљиво радити тај Јин и Јанг људске душе у два човјека, који се на крају претапају у једно. Искрено, не знам какав је резултат на крају, суд остављам другима то је усуд и благослов овог заната, али знам да сам дао све од себе за ове улоге и да је то једна од рола која ће обиљежити моју каријеру.

ГЛАС: Сцену поново дијелите с Јовом Максићем.

ВИДОВИЋ: С Јовом сам радио већ четири пројекта, од “Костију” преко “Даре из Јасеновца”, “Лихвара” и сада “Олује”. Добри смо пријатељи, сјајно функционишемо како на сету тако и приватно. Изузетно позитиван човјек, велики професионалац и потпуно нормална личност, с којим је да будем врло искрен задовољство радити.

ГЛАС: Филм “Олуја” била је и једна од посљедњих улога Давора Јањића.

ВИДОВИЋ: Нажалост, испоставио се да је то претпосљедња улога за Јањића. Имао сам част да с њим глумим у два пројекта, у “Олуји” и серији “Либерта”, његовој посљедњој улози у каријери, коју смо снимали прољетос и гдје је, као и у “Олуји”, остварио величанствену улогу. Мени је лично била огромна част дијелити сцену с њим, слушати вриједне савјете и упијати његово велико животно искуство, те имати прилику осјетити једну невјероватну глумачку енергију, којом је плијенио све око себе испред камере и на позоришној сцени.

ГЛАС: Један од Ваших посљедњих пројеката “Овуда ће проћи пут”, премијеру има у Америци на “Слемденс” фестивалу. Ријеч је о љубавној причи из српске провинције. Можете ли нешто више да нам кажете о том филму?

ВИДОВИЋ: То је дебитантски филм Нине Огњановић, коју сам упознао радећи “Дару” и “Певачицу”, а која припада новом ешалону српских редитеља, заједно са Синишом Цветићем и Немањом Ћеранићем. Ријеч је једној занимљивој причи. То је метафоричка прича о развоју и људима који покушавају донијети промјене у средине које се тешко мијењају. Играм главну мушку улогу, тајанственог типа који долази у једно мало мјесто у Србији и чак нема име, већ га зову само Нови и који поремети њихов уобичајени живот из коријена. Једна онако прилично фелинијевска прича, која се дешава у нестварно прелијепом крајолику Старе планине. Морам признати да једва чекам свјетску премијеру која се дешава у Америци, јер филм дјелује врло аутентично и занимљиво у односу на добар дио наше кинематографије.

ГЛАС: С друге стране, рола у филму “Усековање” је снажно одјекнула и долази у једној атипичној причи, али ипак препознатљиво за наше подручје, макар по мотиву да алкохол зна развезати језик да људи кажу и оно што не треба рећи, макар не уз славску свијећу.

ВИДОВИЋ: Поменуо сам већ Синишу Цветића, такође младог режисера, пред којим је по мом мишљењу велика каријера. “Усековање” је камерна прича, која се углавном дешава у једној просторији, с брилијантним сценаријом Давида Кољевића, који је савршено поставио глумачку игру, што је уз надахнуту режију Цветића цијелој глумачкој екипи дало простора да да максимум од себе у том широком дијапазону ликова. Једна позоришна атмосфера на филму, гдје је цијели ансамбл играо један за другог, извлачећи најбоље од свих нас, што се препознало од стране критике уз бројне награде на фестивалима.

ГЛАС: Неписано је правило да се глумац не смије жалити на превише улога, јер је срећа у тој професији превртљива, али поставља се питање - како жонглирате између позоришта, филма, Бањалуке и Београда?

ВИДОВИЋ: Тешко, некад стварно буде тешко. Када нисам на филмском сету, у позоришту сам. Када нисам у позоришту, снимам серију или филм, а слободног времена је све мање. С друге стране, имам ту привилегију да радим оно што волим и то ме пуни додатном енергијом. Генерално, код глуме  је добра ствар што никад не радите исту ствар, свако извођење у театру је различито, свака улога на филмском сету има своју специфичност, што не дозвољава колотечину или досаду.

ГЛАС: Како гледате на овај талас хиперпродукције, посебно серија на српском тржишту у којем је тешко побројати шта ко све снима и ради, што је свакако добро за глумце и кинематографију генерално, али са друге стране брзина рада узима данак како од глуме, тако и од позориште које као умјетничка форма ипак тражи више времена?

ВИДОВИЋ: У Београду је то постало велик позоришни проблем, пошто је тешко окупити глумце на једно мјесто за ансамбл представе. С друге стране, не можете забранити глумцима да снимају људи просто речено од тога живе. У читавом том таласу има ствари које нису добре, а има и оних врхунских серија тако да према мом мишљењу, хиперпродукција не може да штети. Квалитет се увијек испрофилише, а знате како кажу “свака роба има свог купца”, тако да не може бити свака серија врхунска драма, али то не значи да у остале жанрове, без обзира на личне склоности, није уложено доста труда и рада. Свако бира према властитом укусу, па и ја. Неке улоге сам прихватио, неке одбио, пошто ми се није допао сценарио, али неком другом сигурно јесте, што је сасвим исправна ствар.

ГЛАС: Иза себе  имате 50 рола, како на филму и у позоришту, што је прилично продуктивно с обзиром да сте 1983. годиште. Која Вам је била кључна као потврда да су године малих улога и студирања на крају вриједиле труда и одрицања?

ВИДОВИЋ: Било је неколико преломних улога у том мом глумачком одрастању. У позоришту бих поменуо комаде “Стаза дивљачи”, “Радничка хроника”, “Балон од камена”,  “Усамљени запад”, “Дервиш и смрт”,  “Злочин и казна”, које су ме на одређени начин учврстиле у мојој намјери да будем то што јесам. Сваки глумац има тренутке колебања у каријери. Глумци су у суштини несигурни људи. Стално се преиспитујемо, пошто смо подложни јавном суду и свака улога је нова потврда унутрашње снаге и квалитета наступа. Када је у питању филм свакако је преломни наступ била улога у “Дари из Јасеновца”, која ме пробила као глумачко име у региону и која је била специфична за мене, јер сам због ње схватио да могу радити на филму, једнако увјерљиво као и у позоришту.

ГЛАС: Шта је била иницијална каписла која Вас је привукла свијету глуме?

ВИДОВИЋ: То је прије свега утицај моје породице, што звучи као наслов филма (смијех), али је истинито. У мојој кући је увијек било много књига, био је једно вријеме и видео-клуб код нас, тако да сам ја у суштини као клинац само читао, гледао филмове и слушао плоче бендова попут  “Лед Зепелин”, “Пинк Флојд”, “Јураја Хип”, којих је такође било много код мојих родитеља. На неки начин испоставило се да је глума најбољи начин да у себи објединим сву ту моју различиту жеђ за културом и умјетношћу, а чији се коријени крију у мом породичном васпитању.

ГЛАС: За крај да се вратимо на једну локал патриотску тему,  тј. серијал  “Српска Варош”, рађен у документарно-играној форми. Шта можете да нам кажете о раду на поменутом пројекту?

ВИДОВИЋ: Пројекат “Српска варош” наставак  је једне фине традиције из Градишке, снимања документарно-играних филмова о важним људима из прошлости Градишке, а који су из различитих разлога били занемарени у претходним временима. Радили смо филмове о Вељку Чубриловићу, проти Суботићу, Лепој Радић, а ево сада и филм “Српска Варош”, који се бави периодом Градишке у 19. вијеку, када су Градишку звали Мали Београд. Бројне трговачке породице, попут Чубриловића или Васића, школовале су дјецу у Београду, која су се враћала кући и захваљујући којима је Градишка доживјела праву ренесансу, демографску, грађевинску и културну. Тада су радиле кафане попут чувене “Кафане код Косте”, гдје су долазиле бројне угледне личности тог времена попут Николе Пашића и других великана. Око тог пројекта, ангажована је једна млада екипа људи с Академије умјетности, из Завичајног музеј Градишка и саме институције града Градишка, гдје се напокон схватило да је култура на неки начин идентитет једног града и да је то најбољи начин да Градишка представи себе у изразито позитивном свјетлу.

Малик

ГЛАС: Имали сте прилику да радите с легендарним америчким режисером Теренсом Маликом. Колико је сет велике продукције попут пројекта “The Way The Wind” био искушење, а колико инспирација?

ВИДОВИЋ: Било је велике треме када сам одлазио на сет. Прво на Малту а потом у Рим. Ријеч је о огромној свјетској продукцији с глумцима из САД, Европе и Блиског истока. Било ми је изазовно свакако, али с друге стране било ми је и супер бити на сету гдје нико не прича твојим језиком. Потпуно друга адаптација на сет у односу на домаћа искуства и сет на којем је владала једна невјероватно опуштена атмосфера. Прије свега због Малика, који је сада један старији господин, чикица са сламнатим шеширом (смијех), који сједи испод сунцобрана и све то надгледа, уз један специфичан приступ снимању, уз доста импровизације на лицу мјеста. Укратко, једно невјероватно искуство, врло важно у професионалном смислу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.