Златан Видовић, глумац, за “Глас Српске”: Свачија рана једнако боли, а само истина лијечи

Рекао је ово за “Глас Српске” глумац Златан Видовић, осврћући се на филм “Дара из Јасеновца” Предрага Гаге Антонијевића, у којем игра главну мушку улогу, а који је изабран да буде српски кандидат за “Оскара” и кандидован за “Златне глобусе” у неколико категорија.

- Филм ће бити приказан у америчким биоскопима и широм свијета, што је велики успјех, и добро је, јер ће људи моћи да  сазнају више о том страшном периоду - додаје Видовић.

ГЛАС: Зашто је требало да прође толико времена да би прича била испричана и може ли то да покрене друге сличне приче?

ВИДОВИЋ: Тако деликатна тема увијек ће покренути и дневно-политичке приче и историјска препуцавања. Историја је рањива категорија и свако покушава да је присвоји за себе. То што се десило у Јасеновцу је чињенично стање. То нико не може да промијени, колико год се неки трудили да оперу мрље из прошлости, Јасеновац је мрља режима и идеологије. Филм ће сигурно изазвати полемике и контроверзе. Много тога је потискивано у социјалистичком систему који није хтио да пребаци кривицу на један народ, па је све било скрајнуто.

ГЛАС: У 2020. години сниман је и филм “Коридор 92” Слађане Зарић. Какве реакције би могле да буду на један такав филм, с обзиром на то да је у питању новија историја?

ВИДОВИЋ: Живимо у константно турбулентном периоду. Откад знам за себе, ту су стално превирања, натезања и пребројавања крвних зрнаца. Без отварања неких ствари ране не могу да зацијеле. Коридор је нешто што је било потребно да буде снимљено, као што постоји још прича које би требало такође да буду снимљене. Свачија рана једнако боли. Треба једни другима да погледамо у очи, јер једино истина лијечи.

ГЛАС: Када већ говоримо о истини, и о стварности, серија “Кости” је приказала једну врсту истине садашњости.

ВИДОВИЋ: Серија “Кости” неопходна је да бисмо сагледали тренутак у којем живимо. Нисмо успјели да се ријешимо тековина социјализма, а упали смо у, да га тако назовем, корпоративни капитализам и увијек смо неснађени. “Кости” говоре о томе како су људи који највише страдају они људи који су поштени. Поштење се плаћа високом цијеном и доведе човјека до зида, а кад дође до зида, он више не може да одговара за своје реакције. Тад сви постанемо Травис Бикл или Коста Говоруша.

ГЛАС: С Гагом Антонијевићем сарађујете и на серији “Певачица”. Шта бисте могли да нам кажете о том пројекту?

ВИДОВИЋ: Антонијевић, његова сценаристкиња Наташа Дракулић и ја сарадњу смо почели на “Убицама мог оца”, након чега је дошла “Дара из Јасеновца”, те улога у “Певачици”, коју су написали за мене. Срећан сам и захвалан што ми дају прилику да радим тако велики посао и да играм добре улоге. “Певачица” ће бити искорак у жанровском смислу, јер су помијешали естрадни дио живота с окултним и наднаравним сферама које су код нас присутне, поготово у јужној Србији, гдје је то дио фолклора. Једва чекам почетак емитовања серије, што би требало да се деси у фебруару.

ГЛАС: Протекла година била је хаотична у сваком смислу. Како сте се прилагодили режиму рада и какве промјене је то донијело?

ВИДОВИЋ: Само три пута у позоришту смо прекидали рад на представи “Дервиш и смрт”. Ово је ера информација, али толико је превише свега да човјек више не зна у које фиоке да сврстава информације које долазе до њега. Ја више ништа не могу да планирам. У плану имам неколико пројеката, али све је неизвјесно да се не усуђујем да било шта кажем. У овом периоду схватили смо да треба бити захвалан и ићи из дана у дан. Питање је колико смо разумјели.

ГЛАС: Колико је на површину успјела да исплива емпатија?

ВИДОВИЋ: Нама је изгледа потребно да се деси огромна несрећа да бисмо схватили да посједујемо емпатију. Треба нам вид катарзе да се сјетимо да је најљепше кад можемо да помажемо људима. И не можемо једни без других. Није џаба у затвору самица најгора казна.

ГЛАС: Осврнимо се на поменути комад “Дервиш и смрт”, у којем сте глумили Ахмеда Нурудина. Какви су Ваши утисци што се припреме и рада на тој представи тиче?

ВИДОВИЋ: То је можда највећи позоришни пројекат које је Народно позориште Републике Српске реализовало и који је укључивао велику екипу људи. Дејан Пројковски је редитељ који је другачији од свих редитеља с којима сам радио јер ствари поставља филмичније, магичније, воли спектакл и из глумаца извлачи оно што нису знали да имају. То је представа која је подигла љествицу у продукцијском и квалитативном смислу и жао ми је што је нисмо одиграли у Кастелу.

ГЛАС: Како мислите да сте оживјели лик Ахмеда Нурудина?

ВИДОВИЋ: У посљедњих неколико година задесило ме много тешких улога. Нурудин има други слој догме, вјере, коју човјек нађе у себи. Припремајући се за улогу, много сам читао о оријенталном начину живота и ишао сам у џамије на службе. То и монаштво је специфично у смислу аскетизма, интроспективности и продуховљености. До сада нисам имао прилику да се сусрећем с тим улогама, више сам играо екстроверте, а ова улога је потпуно другачија. До момента до ког се он разочара у божје и људске законе и схвати да човјек сам мора да узме правду, што није тачно, то је и видио на крају. То је улога која балансира између Хамлета и Раскољникова, између тих великих индивидуа. Највећа вриједност романа “Дервиш и смрт” је то што је то егзистенцијалистички роман о човјеку и велика је ствар наћи у себи пажњу и фокус да публици пренесеш све што јесте Ахмед Нурудин.

ГЛАС: НПРС је ове године обиљежио 90 година, због чега смо се присјетили прошлости и почетака. Како су Ваши почеци у овом позоришту изгледали?

ВИДОВИЋ: У Народном позоришту сам почео да радим 2007. године, као студент. Моја прва представа била је “Мадам Сан Жен” у режији Милице Краљ. Била је то огромна представа и успјешна комедија. Имао сам срећу да радим са добрим редитељима, као што је Егон Савин, Младен Матерић, Кокан Младеновић, Ана Ђорђевић, Филип Гринвалд. За младог глумца то је благослов. Ансамбл НПРС је препознат као један од најбољих на простору бивше Југославије, а чини ми се, кад власт схвати да су култура и образовање оно што најбоље промовише наше вриједности, тад ћемо напредовати као народ. Култура је оно што те чини посебним и другачијим.

ГЛАС: Онда издвајања за културу треба да буду већа?

ВИДОВИЋ: У “Каролини Нојбер” постоји реплика “да ли ишта што почиње нулом може да се назове културом”. Мислим да је само код нас буџет испод нуле. Култура се гура у запећке и сви је се сјете када добијемо награде. До тада смо невидљиви. Мада, у посљедње вријеме, власт као да више то препознаје. Мене занима да ко год да је на власти схвати да су људи који раде у култури ентузијасти који желе најбоље од овога. Није све у материјалним стварима, али ми материјално не можемо да радимо нешто велико, као што је рецимо представа “Дервиш и смрт”.

ГЛАС: С обзиром на то да прелазимо у нову годину, какву поруку имате за наше читаоце за будуће дане?

ВИДОВИЋ: Човјек, како каже Нурудин, добија само кад даје. Читаоцима поручујем да више пажње обрате једни на друге и да се више воле.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.