Златан Видовић, глумац, за "Глас Српске": Народ који не познаје своју историју не може да живи у будућности

Казао је ово у разговору за "Глас Српске" глумац Народног позоришта Републике Српске Златан Видовић, којем је недавно припала улога Јована Дучића у новој представи НПРС, коју режира Југ Радивојевић. Такође, Видовић глуми и у остварењу "Дара из Јасеновца" Предрага Гаге Антонијевића које је још у фази снимања.

- Свако од нас мора да се пита шта ради данас, а народ који не познаје своју историју тешко може да обитава у садашњости, а камоли у будућности - додао је Видовић.

ГЛАС: Народно позориште Републике Српске недавно је почело да ради на представи под радним називом "Дучић" у режији Југа Радивојевића. Вама је припала улога великог пјесника. Како теку почетне припреме?

ВИДОВИЋ: Недавно смо почели да радимо на тој представи, аутора Спасоја Ж. Миловановића. Мени је припала част да играм насловну улогу - Јована Дучића. Једна велика одговорност и обавеза је на мени. Играо сам различите историјске ликове, али ово је један од највећих захтјева и највећих глумачких задатака. Јован Дучић је велики пјесник, дипломата и политичар и све ћемо то видјети у овом комаду који се ослања на период тридесетих година. Тада су била запажена политичка превирања у Европи и свијету. Усудио бих се да кажем да ћемо видјети један трилер на сцени. Видјећемо страну Јована Дучића коју до сада нисмо имали прилику да видимо, страну која није само пјесничка.

ГЛАС: Да ли је постављање познатих пјесника и личности уопште један од бољих начина који млађим нараштајима могу да укажу на њихов значај?

ВИДОВИЋ: Наравно. Људи, уопштено говорећи, о личностима из наше историје знају чињенице које су јако површне и приказане у кратким цртама. Људи кроз позориште имају могућност и привилегију да упознају великане наше историје у било ком домену, на неки начин на који до сада нису. Ми смо народ који довољно не истражује своју историју. Зато нам се временом понављају исте грешке. Увијек циклично пропадамо кроз исте отворе. Брзо заборављамо. Имамо селективно памћење. То је велики проблем и зато је позориште ту да научи, да опомене, да укаже. Овом представом о Јовану Дучићу покушаћемо да урадимо баш то.

ГЛАС: Шта ћемо са пристрасним приступом историји?

ВИДОВИЋ: Историја је подложна релативизацији и промјенама. Историју пишу побједници, мада се не бих баш сложио с том тезом. Код нас, на овом трусном подручју, то је веома шкакљиво зато што смо ми народи који смо у сталним превирањима, свађама и ратовима. Свако од нас мисли да зна историју онако како њему одговара. Онда долази до ревизије историје и до ревизионистичких испада и сваки народ се љути. То можемо да видимо и на примјеру Јасеновца, колико се то све покушава данас некако гурнути у страну. То је велики проблем. Сви треба да будемо искрени и поштени према себи и да признамо своје грешке, и то грешке којих је било са свих страна, и да кренемо даље. Ако не ископамо ту истину, не можемо наставити даље. То није само случај са историјом, то је случај са свиме у животу. Истина је та која заиста боли и која те освијести, али те у неку руку и прочисти. Љековита је, колико год да је тешка. Лаж је краткотрајног даха.

ГЛАС: Тренутно сте дио филма "Дара из Јасеновца" у режији Предрага Антонијевића, чије снимање је при крају. Шта бисте могли да нам кажете о Вашој улози у наведеном филму? Каква су Ваша искуства с припремом једне такве улоге?

ВИДОВИЋ: Било је јако чудно и језиво. На сету је сваки дан гомила статиста, које маскирају као лешеве. Огромне су јаме око нас. Први дан када сам дошао на снимање, као да ми се перцепција мало помутила. Помијешали су се стварност и филм. Ми нисмо ни свјесни какве су то страхоте за народ који је то проживио, који је пропатио и који је био ту. Увијек ће ми бити нејасно шта се деси у људима, каква промјена мора да се деси у бићу да почне да убија особу само зато што је друге вјере. Нејасно ми је како су се такви злочини уопште могли изводити. Ја као глумац сам имао заиста тежак задатак, да уђем у све то и да не склизнем у психичку рањивост. Мој лик је веома захтјеван, као и сваки у филму. Играм оца који тражи своју породицу и који ради у Градини и сахрањује те несрећне људе. Сваки дан ми је био напоран, и психички и физички, али сам се увијек на крају дана осјећао задовољно послом који радим. Свјестан сам да сам дио пројекта који ће људима приближити и приказати шта је то, у ствари, било и да ће тако људи покушати да ураде све да им се поново не догоде такве страхоте. Сматрам да ће овај филм добити пажњу коју заслужује и сматрам да ћемо овим филмом показати да то више никада и нигдје на свијету не би требало да се понови.

ГЛАС: А ту је и филм "Дневник Диане Будисављевић" који је недавно стигао и у наше биоскопе.

ВИДОВИЋ: Да. И јако је занимљиво како за ту жену нико није знао до прије неколико година. То је мени фасцинантно. Та жена је у рангу са Оскаром Шиндлером, рецимо. То само показује да смо ми народ који је у тоталном мраку провео неке године. Много година смо изгубили у мраку. Да се таква једна жена мора чупати из заборава, то је велики проблем, јер је она спасла дјецу, која су нешто највредније на овом свијету. Самим тим, невјероватан је податак да је НДХ једина имала логоре за дјецу. То ни нацистичка Њемачка није имала, тако да је тај степен крволочности и монструозности невиђен. То је нешто најгоре што је овај простор задесило и надамо се да се то више никада неће поновити.

ГЛАС: И тај филм је, упркос свему, опет добио мноштво негативних коментара. И сви су ту да искажу своја мишљења.

ВИДОВИЋ: Страна која је прозвана, њој је увијек тешко да се суочи са чињеницама и са историјом и онда прибјегавају разним методама спиновања, окретања и извртања. Најпоштеније би било да се каже да су то нешто радили људи у том периоду. Нису сви људи криви. Не стављам кривицу на све. Криви су појединци. Што каже Аца Поповић - људи се дијеле на добре и на лоше, све остале подјеле су лажне. Кроз читаву историју такве ствари се понављају, од инквизиције па надаље. Највећи проблем је што се људи склањају иза великих идеја и раде лоша дјела.

Можда нисам довољно компетентан да говорим о тим стварима, али сматрам да су људи на овим просторима заслужили прилику да живе у миру и поштовању, прије свега. Има дивних људи свуда. Мој посао је диван јер ми омогућује да упознам пуно људи. Имам много колега из Сарајева, Загреба, Београда, Љубљане. Сматрам да на овим просторима има заиста дивних људи, само што су паметни и добри увијек научени да се склоне, а они безобразни, бахати и глупи долазе на своје.

ГЛАС: Да ли бисте рекли и да у данашње вријеме, уз све друштвене мреже, олако искачу многе грозне људске особине, које се само на тај начин лакше уочавају?

ВИДОВИЋ: Да. Данас свако може дати своје мишљење о свему. Интернет нам је дао врсту критике која је бескорисна. Данас исто могу Новака Ђоковића да критикују и тениски тренери и ја као лаик који се не разумије, а да моје објаве чита више људи него објаве некога ко је, у ствари, компетентан. Изгубила се добра и здрава критика.

ГЛАС: Критика коју многи не исказују, да се случајно не би замјерили или реално сагледали и оцијенили нешто што неко ради, под условом да су стручни да то чине.

ВИДОВИЋ: Имамо превише садржаја који је неквалитетан. Изгубили смо се у квантитету, а квалитет смо скроз потиснули. Људима треба да гурамо и нудимо квалитет. Ако људима у ударном термину навече понудиш серије попут серија "Месо" или "Сенке над Балканом" или неки ријалити шоу, они ће гледати и једно и друго, зато што су у том термину у кући. Наша је дужност да ми људима пласирамо добар садржај и да их учимо добрим стварима, а не да их затупљујемо. То се ради да би ти исти људи касније били послушни бирачи и да би радили оно што им се каже. Тако изгубиш свој здрав разум и постајеш подложан утицајима са стране. Данас нема слободних мислилаца. Сви се склањају иза неких покрета, трендова. Много смо се отуђили. Сматрам да треба да се вратимо коријенима. Морамо много више да радимо на себи. Морамо да читамо и упознајемо своју историју и људе око себе и да пружамо прилику другим културама и другачијим упливима енергије.

ГЛАС: Дакле, требало би да његујемо и радимо на своме да бисмо другима пружили прилику да нас боље упознају и самим тим више себе развили?

ВИДОВИЋ: Да. И, рецимо, фестивали су праве прилике за то, да се упозна све што други људи раде. И то није само случај с позориштем. Значајни су и сајмови, али и музички фестивали. Рецимо, заиста ми је жао што се "Демофест " угасио, јер је био један од најбољих представника Бањалуке. Довољно смо мали, још ако угасимо нешто што нас лијепо промовише, онда смо још мањи. Морамо више да водимо рачуна о култури и о образовању. То су виталне ствари за један народ.

"Хотел Балкан"

ГЛАС: Шта бисте могли да нам откријете о новој серији "Хотел Балкан" која је тек у припреми, а у којој такође глумите?

ВИДОВИЋ: Срећан сам што први пут снимамо нешто оваквог облика. Екипа из "Акваријуса", односно "Босоноге" направила је импозантан студио, којег се не би постидјеле много веће престонице у региону. Окупили су све домаће снаге, што је исто за похвалу. И због тога се додатно прича о Бањалуци. Сматрам да су људи почели да препознају квалитет овдје. "Хотел Балкан" ће бити једно додатно појачање у томе да се Бањалука у будућности позиционира на мјесто које заслужује.

"Змијање.десигн"

ГЛАС: Као неко ко је сарађивао са особама које стоје иза имена "Змијање.десигн", да ли бисте рекли да су тај и други слични пројекти један вид поштовања своје културе, прилагођен времену?

ВИДОВИЋ: Да. То што Александра Иванковић ради је сјајна ствар. Био сам заиста срећан када ме позвала. Имали смо дивну сарадњу. То што она ради још треба да буде препознато, јер она све ради сама - велики је ентузијаста и веома је талентована. Прави изузетне ствари. Лијепо је видјети кад неко препознаје одакле је дошао на прави начин, а она је управо то урадила. Ради нешто што може да буде свјетски бренд и то је показатељ да је Бањалука у посљедње вријеме много напредовала у неким стварима и има једну истински добру креативну енергију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.