Животна промишљања Стевана Тонтића
Бањалука - Када за седамдесет година живота један писац педесет поклони писању, сасвим природно добија ону неку чудну моћ, коју људи са пером у срцу имају и почињу унапријед да проговарају о ономе што осјећају да ће се десити у времену у којем живе.
Такав је и српски писац, рођен у Грдановцима код Санског Моста, Стеван Тонтић који ове године прославља седамдесети рођендан живота и педесет година путовања по неизвјесним књижевним стазама. Велики јубилеј обиљежен је свечано и достојанствено, како и приличи његовом имену. У четвртак увече у згради Академије наука и умјетности РС у Бањалуци колеге књижевници и дугогодишњи пријатељи говорили су о Стевану Тонтићу. Говорили су о њему као писцу који захваљујући својим дјелима, није обичан човјек, и човјеку који је врло рано у себи спознао писца и који је тај таленат помијешао са искуством остављајући на великом броју страница пролазност живота, патње, страхове и љубави.
Предсједник Друштва чланова Матице српске у РС и књижевник, Младен Шукало истакао је да Тонтић разара облике традиционалне лирике, пјева и промишља и да у свему што запише доминира мисао.
Да је Стеван Тонтић врхунски есејиста и критичар подсјетио је његов дугогодишњи пријатељ, књижевни критичар Дејан Ђуричковић. Мислима се вратио у доба које их је највише зближило, рат, који су заједно преживљавали у Сарајеву уз тишину и шаховску таблу.
- То мало ко зна, али Тонтић је један од шаховских фанатикоса који је своје животне и менталне нервозе лијечио шахом - казао је Ђуричковић истичући да им је шах био лијек против лудила, али и да је Тонтића човјек може да упозна за шаховском таблом.
Тонтић је у паузама од приче других о њему, међу којима је био и књижевник Ранко Рисојевић, срчано читао своју поезију, говорио стихове пјесама "Казивање мајци", "Пјевали смо и ништа чули нисмо", "Црна је, мати, недјеља", "Соба у Берлину 1979" за које га је публика наградила великим аплаузима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
