“Жена косе боја мока кафе” нова поставка у бањалучкој галерији “Вагон”

Ријечи су ово умјетника Александра Ракезића који је у Београду завршио основне и мастер студије сликарства на Факултету ликовних уметности, а чија је изложба “Жена косе боја мока кафе (Сецонд цханце)” отворена у Галерији “Вагон” у Бањалуци до 15. новембра.

Умјетник Александар Ракезић кроз ову поставку проблематизује и критикује праксе козметичке индустрије и масовних медија који деценијама уназад промовишу идеалистичку визију људског тијела и начина живота. Изложено је 12 објеката који представљају репродукцију тиража кутија фарби за косу под именом “попарт”. Сваку  кутију Ракезић је осликао како би противрјечио брзој и механичкој производњи.

Александар Ракезић је за “Глас Српске” казао да га је за настанак ове серије радова инспирисала мајчина фарба за косу, а да је концепт изложбе произашао из његовог разговора с мајком. Како Александар каже, он је прије пар година ћаскајући са мајком схватио да се помирила с чињеницом да јој коса све више и брже сиједи.

- Изоловано од тог тренутка, али и даље под окриљем истог крова куће у којој сам рођен и у коју  већ више од деценију долазим као гост, док сам прао зубе у купатилу, дуго сам посматрао као у рилсу снимак кутије фарбе за косу. Бренд се звао “глос”, а едиција “попарт” - рекао је он.

Нагласио је да је након годину дана дошао на исто мјесто и осјетио да као да се навикао на поглед жене косе боје мока кафе. Тако је започео циклус “Сецонд цханце” који је радио током четворомјесечног боравка на Цетињу.

- Први објекти које сам правио били су од гипса, осликавао сам их тако да личе на кутије жалфије, урми и бомбона, али су били јако крти и крхки и бивали би лако оштећени. На тим првим објектима време и простор гребали су илузију коју сам стрпљиво осликавао и тако се наметали као два победника у овом мечу - казао је Ракезић.

Испричао је да су нови објекти од акрилне смоле, синтетичког материјала који је много отпорнији од гипса, што чини ову серију илузија успјелијом јер јој пролазност времена и промјена простора мало шта могу.

- Одскоро сам почео да размишљам о шуту, грађевинском отпаду, као вишку који је лишен потенцијала, односно живота и тиме представља неку врсту мртве тачке. Он остаје као неупотребљиви продукт који настаје грађењем система за живљење. Тај шут настао изградњом зграде је само разгледница из будућности која приказује како ће и та зграда једном изгледати након што је време здроби. Уколико бисмо упоредили порозност грађевинског материјала са фрагилношћу људске косе, онда бисмо фарбу са косу интерпретирали као средство за репарацију или санацију трагова пропадања - објаснио је Ракезић и додао да су отуда ова два чиниоца кључни материјални носиоци изложбе.

Нематеријални чинилац који поставку претвара у амбијент су гласовне поруке које су забиљешка интервјуа направљеног са фризером за познате личности Стеваном Рулесом.

Власница галерије “Вагон” Исидора Бранковић истакла је да је умјетник нагласио да кроз процес фарбања косе човјек покушава да заустави своју пролазност јер је много језива спознаја да смо и ми пролазни као и свака ствар на свијету.

- Ми смо жељели да избјегнемо класичну поставку, јер “Вагон” одувијек његује експерименталност и цијенимо то када да су умјетници спремни да експериментишу - закључила је она.

Позив

Исидора Бранковић је нагласила да је галерија “Вагон” почетком марта упутила отворени позив умјетницима који се звао “Излажи у Вагону”.

- Један од добитника изложбе, који је добио прилику да сарађује с “Вагоном”, био је и Александар Ракезић - рекла је Бранковићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.