Жељка Паић, сликарка за “Глас Српске”: Изласком из оквира, постајемо све што желимо
“Социјално дистанцирање”, настало за вријеме пандемије је специфично, јер је наметнуто датим околностима, а не слободном вољом. То је оставило празнину, што моја слика и приказује, јер је тај социјални контакт требало да се деси, а није.
Рекла је ово за “Глас Српске” академска сликарка Жељка Паић, говорећи о раду назива “Социјално дистанцирање”, који је дио изложбе “Умјетност ван оквира”, која ће 12. октобра у 19 часова бити отворена у великом изложбеном салону Банског двора Културног центра.
- Наравно, ја сам оптимиста и вјерујем да се из те ситуације може и извући поука да треба да цијенимо оно што смо раније узимали здраво за готово. Потребни смо једни другима - додала је она.
ГЛАС: На изложби “Умјетност ван оквира” изложићете радове настале између 2016. и 2021. године. Шта бисте могли да нам кажете о њиховом настанку?
ПАИЋ: Сва дјела која су настала у том периоду називам “златна фаза”, јер не само да сам користила у највећој мјери златну боју на сликама, него тај период за мене представља ослобођење од стега прошлости, потрагу за мојим властитим стилом и прихватање времена и простора у којем живим.
ГЛАС: Једна серија радова инспирисана је архитектуром и апстрактном геометријом. Шта бисте могли да нам кажете о настанку тих радова?
ПАИЋ: Пет година студирања архитектуре је оставило трага на мом ликовном промишљању, посебно у погледу геометрије која је за мене инспиративна. Неизмјерно цијеним то искуство и сматрам да су архитектура и геометрија, као и моје претходно образовање у општем смјеру гимназије дале посебну димензију мојој умјетности. Помогле су “инклузивном сједињењу визуелних закона”, како је историчар умјетности Синиша Видаковић насловио критику моје изложбе.
ГЛАС: На који начин се серија “Оквир” бави границама и оквирима?
ПАИЋ: Бави се “оквиром” у својој форми, али и садржају. Тај серијал је отјелотворење моје филозофске стране личности и потребе да комуницирам са посматрачем, да му се приближим, за разлику од мојих архитектонских слика које су по природи више дистанциране јер се баве несагледивим, бесконачним просторима. Надам се да ће нека дјела настала у “Оквир” серији, навести публику на размишљање, или боље дати одговоре на њихова питања из угла умјетника.
ГЛАС: Колико нам је тешко или лако изаћи из неког, било каквог оквира (оквира породице, друштва, самих себе)?
ПАИЋ: Веома тешко, посебно на Балкану, јер нисмо толерантни на различитост и научени смо да држимо превише до мишљења других. Проблем је што нам се намеће да свој живот и себе посматрамо кроз очи других, а не кроз оно што ми желимо и што јесмо. Зато је потенцијални одговор изаћи из оквира и стајати иза те одлуке веома самоувјерено. То ће прије бити рјешење, а не губљење властитог идентитета у лавиринту константних захтјева околине и испуњавања истих.
ГЛАС: Какав је утицај пандемија имала на цјелокупан доживљај и схватање, али и само стварање умјетности?
ПАИЋ: Умјетност за вријеме пандемије се у великој мјери преселила у виртуелни простор, али и даље публика преферира посјете галеријама уживо. У погледу стваралаштва вјерујем да пандемија сигурно није зауставила умјетнике да креирају нова дјела. Чак ни за вријеме првог и другог свјетског рата умјетност није престала да се развија него је само узимала друге облике под утицајем дате ситуације. Најбољи примјер је Дадаизам који је настао као одговор на Први свјетски рат помјерајући границе у умјетности и који и данас има своје јаке утицаје.
ГЛАС: Каква је разлика у начину на који се умјетност цијени на овим просторима и остатку свијета? Шта можете да наведете као позитивне и негативне примјере, у том смислу?
ПАИЋ: Приликом изложби у западним земљама Европе примијетила сам да већи дио публике посјете галеријама гледа као вид опуштања, али осјети се приврженост и потреба за умјетничким дјелима у њиховом непосредном окружењу. На нашим просторима је другачије у смислу да се умјетност гледа као нешто удаљено. Умјетност треба да буде у музејима и то је “тамо неки свијет”. С друге стране, ми имамо велики број талентованих умјетника и само треба порадити на приближавању умјетности публици, али и интернационално. Предност коју имамо у односу на запад су установе попут Банског двора које су отворене да помогну умјетницима да представе рад. Већина галерија на западу су приватне и изискују огромна финансијска улагања у процесу еманципације умјетника.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
