Записи о Сретену Стојановићу

По­ред ни­за скул­пту­ра Сре­те­на Сто­ја­но­ви­ћа, ма­хом из при­ва­тних ко­ле­кци­ја, на сре­ди­ни ви­дех ве­ли­ки ра­дни храс­тов сто са клу­па­ма и сто­ли­ца­ма, ко­је је ва­јар осми­слио и сво­јим ру­ка­ма на­пра­вио. На сто­лу - олов­ке, кис­то­ви, си­тни­ји алат, де­ло­ви омањих ра­до­ва, ли­чни пре­дме­ти, фо­то­си, рет­ке си­тни­це... 

Узбу­ђен ди­вним чу­дом у су­сре­ту са изло­жбом мо­га ис­та­кну­тог земљака, по­ди­гну­тих обрва пре­до­чих но­ви­нар­ки о че­му је реч, да је Сре­тен Сто­ја­но­вић ро­дом из При­је­до­ра, ода­кле сам и ја, и да ме то по­се­бно ди­ра и на­дахњује. Ре­кох јој да ћу баш ту, на тај сто по­ло­жи­ти свих пет из­дања књиге "Ој­ка­ча". Не­ка ту бу­ду сли­ка­не за при­лог о ој­ка­чи и не­ка њима на Сто­ја­но­ви­ће­вом сто­лу, у мон­та­жи, де­ли­ми­чно бу­де по­кри­ве­на мо­ја изја­ва за те­ле­ви­зи­ју.

О, ко­ли­ко ли сам пу­та, као де­чак, у При­је­до­ру про­ла­зио по­ред Мла­де­но­вог спо­ме­ни­ка, а да све вре­ме ни­сам знао да га је ура­дио његов брат - Сре­тен. И мно­ги то ни­су зна­ли у При­је­до­ру и ши­ре. У за­ви­ча­ју, Сре­те­ну ни­је при­да­ван зна­чај као Мла­де­ну. Био је у сен­ци ле­ген­дар­ног бра­та. Сре­тен је за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та жи­вео у Бео­гра­ду, а Мла­ден ос­тао на Ко­за­ри,  где је као ве­ли­ки српски ју­нак био омиљен код на­ро­да. Као што је по­зна­то, и даље под не­до­вољно ра­зјашњеним окол­нос­ти­ма,  Мла­ден је му­чки уби­јен на Ко­за­ри.

И ова изло­жба Сре­те­на Сто­ја­но­ви­ћа прва је по­сле че­трде­сет го­ди­на ћу­тања у Срби­ји о ве­ли­ком ва­ја­ру. Је­дна мо­ја књига огле­да, есе­ја и кри­ти­ка "Плес у не­гва­ма", ко­ја се по­ја­ви­ла у бео­град­ској "Про­све­ти" 1997. го­ди­не, но­си на ко­ри­ца­ма фо­то­гра­фи­ју скул­пту­ре "Ба­цач ка­ме­на" Сре­те­на Сто­ја­но­ви­ћа.

Уме­тник је ура­дио у сво­јој 26. го­ди­ни, а она се, као део стал­не пос­тав­ке, да­нас на­ла­зи у Га­ле­ри­ји "Па­вле Бељан­ски" у Но­вом Са­ду. Ти­ме сам се, још и та­да, ду­хо­вно до­дир­нуо са мо­јим чу­ве­ним земљаком. Ана­ло­гно на­сло­ву ове књиге, по сво­јој сим­бо­ли­ци, та скул­пту­ра пре­до­ча­ва са­вла­да­вање жи­во­тних пре­пре­ка и стал­ну по­тре­бу за пос­ти­зањем но­вих ре­зул­та­та.

Мо­жда је мла­ди Сре­тен Сто­ја­но­вић ура­дио ову скул­пту­ру као од­бле­сак или пан­дан оној чу­ве­ној Ми­ро­но­вој, "Ба­цач дис­ка", из ста­ре Грчке.  Ме­ђу­тим, наш ва­јар је одрас­тао у кра­ји­шком ам­би­јен­ту, где је ба­цање ка­ме­на ста­ра хај­ду­чка игра ко­ја ука­зу­је на ви­те­шку спо­со­бност по­је­дин­ца. Сто­ја­но­ви­ћев "Ба­цач ка­ме­на" но­га­ма је чврсто ве­зан за тло, за ра­зли­ку од Ми­ро­но­вог ко­ји леб­ди.

Сто­ја­но­ви­ће­ва скул­пту­ра би­ла је иде­ал­на, боља се ни­је мо­гла на­ћи, за на­слов књиге "Плес у не­гва­ма", чи­ме сам на­гла­сио по­ру­ку да сва­ки уме­тник, ма у ком жан­ру, по­пут ба­ле­та­на мо­ра са­вла­да­ва­ти пре­пре­ке са ра­на­ма на но­га­ма, у су­пе­ри­ор­ној изве­дби сво­га де­ла, без об­зи­ра на ис­ку­шења. Да­кле, игра­ти те­лом и ду­хом у око­ви­ма ствар­нос­ти, у бу­ка­ги­ја­ма (не­гва­ма) око но­гу, као су­жањ ба­чен у та­мни­цу.

И Сре­тен и Мла­ден,  с по­чет­ка двадесетог ве­ка, као чла­но­ви "Мла­де Бо­сне", та­мно­ва­ли су због сво­јих осло­бо­ди­ла­чких иде­ја да се аус­тро­угар­ски ја­рам зба­ци са ле­ђа српског на­ро­да у БиХ. Као мла­ди ђак у Бео­гра­ду, Сре­тен је­дном при­ли­ком јавља бра­ту Мла­де­ну, ко­ји се на­ла­зио у Ту­зли, да се на­ђе при ру­ци Га­ври­лу Прин­ци­пу ко­ји ће ту­да про­ћи.

У При­је­до­ру је обновљена ро­дна ку­ћа ове дво­ји­це српских ве­ли­ка­на. Ти­ме је за­ви­чај ко­на­чно пос­та­вио у ис­ту ра­ван два ро­ђе­на бра­та и њихо­ву угле­дну по­ро­ди­цу, ко­ја је ре­пре­зен­та­ти­вни при­мер српско­га ду­ха, кул­ту­ре и жи­во­та у Бо­сан­ској Кра­ји­ни.

Спо­ме­ни­ци Ка­ра­ђор­ђу и Њего­шу

Сре­тен Сто­ја­но­вић се шко­ло­вао у Аус­три­ји и Фран­цус­кој. Био је и де­кан Ли­ко­вне ака­де­ми­је у Бео­гра­ду, ака­де­мик. А по­нај­при­је, и по­ред ос­та­ло­га, ура­дио је чу­ве­не спо­ме­ни­ке Ка­ра­ђор­ђу, Њего­шу и Фи­ли­пу Вишњићу, ан­то­ло­гиј­ским ли­чнос­ти­ма српске ис­то­ри­је, кул­ту­ре и по­ези­је, чи­ме је по­ка­зао сво­ју ко­ри­јен­ску при­па­дност као умје­тник уни­вер­зал­ном по­имању дје­ла српских ве­ли­ка­на. Сто­ја­но­вић је одрас­тао и ва­спи­та­ван у угле­дној српској пра­во­сла­вној све­ште­ни­чкој по­ро­ди­ци у При­је­до­ру, и по оче­вој и по мај­чи­ној ли­ни­ји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.