Властимир - Власта Велисављевић, доајен српског глумишта за Глас Српске: Није могао свако да глуми у Титово време

Глумац који иза себе има велики спектар улога за "Глас Српске" говорио је о годинама у којима је остварио највише улога, али и о дружењима са славним именима српске кинематографије и позоришта.       

Док ужива у новом признању које је добио ових дана – "Златном ћурану" за животно дјело које му је припало на "Данима комедије" у Јагодини, и спрема се за играње једне од актуелних представа присјетио се како је изгледало када је са славним Зораном Радмиловићем и Ђузом Стојиљковићем проводио ноћи у позоришту.

- То је тај боемски део наших живота, али нису то биле лумперајке нити пијанства. То је било једно право ноћно дружење, често изнуђено. Када је падао снег па тролејбуси нису возили, па се није могло доћи на представу на Црвени крст. Тада би представу отказали, а нас тројица смо у тим завејаним ноћима седели до јутра у нашем салону. Причали, уживали, веселили се. Изађемо напоље, а снег до појаса - прича Велисављевић.

Ако је, додаје, и било и пијанства онда је то било неко пријатно, лепо пијанство, да се мало отргну од стварности и од неких ситуација у којима су се тренутно налазили.

- Позориште не може да мења крупне ствари, тиме сам се заносио кад сам био млад. Прва сам генерација позоришне академије, школска 1948/49. То је заправо прва генерација прве класе, глумаца професора Мате Милошевића. Остао сам последњи, Ђуза се дуго држао са мном. Једва смо чекали да се нађемо после представа, да попричамо. Попијемо - да се сетимо на младе дане - прича Велисављевић који и данас има актуелне представе у Југословенском драмском позоришту гдје је проглашен за доживотног почасног члана.

Ђузу је посјећивао и у старачком дому, у његовим посљедњим данима.

- Одлазио сам стално код њега у посету, био је непокретан, хтео сам да га возим, али он није хтео. Али смо се и даље свађали као у младости - каже глумац који игра на сцени са младим колегама, студентима Владе Јевтовића, којег је он примио у позориште.

Иако је и раније добијао значајна признања каже да је "Златни ћуран" другачије одјекнуо у јавности. 

- Пријатно је имати једну такву награду. Док сам примао разна друга признања нико ме није посебно звао због тога. Међутим, сада је нагло порасло интересовање. Изгледа да "Дани комедије" у Јагодини много значе и то је једини прави глумачки фестивал - оцијенио је Велисављевић признајући да још жали што представа "Буба у уху" није ушла у Гинисову књигу рекорда, а деценијама је играо у њој.

Ријеч је о представи која је још жива, али у новој подјели.

- Много управника ЈДП-а није волело ту представу, али су морали да је стављају на репертоар јер је доносила приход и новац, сала је стално била пуна. И када год су затребале паре позоришту за нешто онда су стављали "Бубу у уху" на репертоар. Једног месеца смо играли 22 пута, то је апсолутни рекорд - присјетио се Велисављевић.

Младе генерације упознале су га захваљујући ТВ серији "Војна академија" у режији Дејана Зечевића, гдје је у првој сезони играо дједа једног од кадета. 

- То је мала улога, а када сам дошао на снимање питао сам редитеља зашто немам текст. А он ми је одговорио да смислим нешто. И тако је и било. У дијалогу оца и мајке ја сам додавао своје реплике. Некако сам се уденуо у ту серију - прича глумац кога је шира публика упознала преко лика магистра Ђорђевића у ТВ серији "Бољи живот".

У вријеме његове младости, каже, није свако могао да се бави глумом, јер је Титов режим био строг.

- Био сам глумац у Тузли и Мостару. А било ми је забрањено да играм у Београду. То је био такав систем, нису дали сваком да буде у позоришту, тако да сам ја изгубио неке године. За Бањалуку ме вежу лепе успомене и гостовања, али и књига турског песника Назима Хикмета која је у то време, на моје велико изненађење штампана управо у овом граду - сјећа се Велисављевић.

Одувијек је, прича, био русофил, а због тога је својевремено био одбачен, па је управо зато дио каријере градио изван Београда.

- Све нове београдске представе гледам. Ови млади глумци су једно чудо, пре свега су сјајни партнери на сцени. Гостовали смо у Љубљани, па у Загребу, Пекингу, Шангају, где све нисмо ишли. Они воде рачуна о мени, и то веома радује. Значи да сам им још потребан - прича Велисављевић који игра у представама "Скакавци", "Уображени болесник", "Сумњиво лице" и "Хамлет", "Госпођа министарка", односно има десет до дванаест извођења мјесечно и за свако се предано спрема.

Оригиналан печат

Власта Велисављевић је глумом почео да се бави 1938, са четрнаест година, у Народном позоришту на сцени Мањежа, гдје је тада било Рода позориште које је водила Гита Предић.

У каријери је остварио око 350 улога у позоришту, на филму, и телевизији. Од филма "Орлови рано лете" из 1966. преко популарне серије "Позориште у кући" до новијих остварења попут "Белих лавова" оставља оригиналан печат градећи различите ликове.

Сарадња

- Драго ми је што се и у Републици Српској школују млади глумци међу којима има и студената из Србије. Све што је у Београду припада Бањалуци и све што је у Бањалуци припада Београду. Зато је добра и сарадња глумаца. Лепо је да се поносимо једни другима - каже Власта Велисављевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.