Владо Данић, пијаниста и тенор, за “Глас Српске”: Класична музика писана за све људе

Овако је разговор за “Глас Српске” започео пијаниста и тенор Владо Данић, осврћући се на дугогодишњу сарадњу с колегиницом виолинисткињом Наталијом Тодоровић, којој је у петак навече био клавирска пратња на концерту “Виолинска променада”, одржаном у Банском двору, гдје су наступили с Градским тамбурашким оркестром под диригентском палицом Златана Мирића. На концерту су изведене Моцартове, Бетовенове, Гранадосине, Сарасатеове, Монтијеве, Елингтонове, Киндове и Вилијамсове композиције, као и ауторска дјела Наталије Тодоровић.

- Што се тиче концерта у Банском двору ријеч је о класичном репертоару који свирамо већ неколико година, репертоар за соло виолину. Дјела су писана за виолину и клавир, а нека за клавир и виолину - додаје он.

ГЛАС: Када је ријеч о заједничким наступима колико је лако или тешко ускладити музичка усмјерења? И у чему је тајна добре сарадње?

ДАНИЋ: Кроз овај посао научио сам се важности прилагођавања. Природа посла јесте таква да је разноврсно све што се тиче инструмената, темперамената, сарадника и колега с којима сарађујем. Све треба свести на универзалне постулате комуникације. Ако се ствари поставе професионално, све је могуће. Ту често може да засмета сујета, али треба се ослобађати тога и спустити его, јер то затвара човјека.

ГЛАС: Наступате у многим општинама и градовима, што је само један начин ширења културе и умјетничке музике свуда. Колико је публика у различитим срединама заинтересована за такве концерте и шта би још требало побољшати на том пољу?

ДАНИЋ: Наталија има огроман ентузијазам, велику иницијативу, вољу и енергију за рад, организацију концерата и за комуникацију. Позитивно је постојање воље и то што нема предрасуда што се тиче презентовања класичне музике било гдје. Класична музика је писана за све људе, не за елиту, образоване или имућне. Када негдје идемо, ако није оркестар у питању, прије свега потребан је клавир, неизоставан као пратња. Стога, најбоље би било да у сваком културном центру постоји неки концертни клавир, сређен, наштимован, с добром механиком. Тада је мање битно каква ће сала бити и акустика. И углавном смо имали добру комуникацију са свима гдје смо успјели да одржимо концерте.

ГЛАС: Недавно сте на концерту “Вече оперских дива” отпјевали дио арије из “Травијате” (који пјева Алфредо). Тај концерт био је један од примјера велике заинтересованости публике за оперу. Шта би што се тога тиче требало промијенити да би сличних концерата било више и да би опера трајно заживјела?

ДАНИЋ: Много је тих почетака. Ево сада је нешто кренуло опет па надамо се да неће стати. Главни проблем јесте то што смо овдје упућени на једну или двије особе које нам то могу организовати. У најбољем случају требало би да се ради помало да би се стигло до нечега већег. Потребан је ентузијазам, добра воља и ослобођеност ега, сујете. Имамо средњу музичку школу, имамо академију која производи квалитетне класичне музичаре. Треба им правити простор и тржиште гдје ће моћи да наступају.

ГЛАС: Ангажовани сте у Музичкој школи “Владо Милошевић” као клавирски сарадник-корепетитор на гудачком, дувачком и одсјеку за соло пјевање. Каква су Ваша искуства што се рада с младим, будућим музичарима тиче? Захтијевају ли данашње генерације другачије приступе који би одржали почетну искру љубави и талента које имају?

ДАНИЋ: Ту би исто све свео на добру комуникацију, јасну, прецизну и артикулисану. Потребно је имати праву, корисну информацију и знати како је рећи некоме да се са што мање приче схвати суштина. Ту педагогија даје много простора. Но, човјек прије тога мора знати шта тачно жели да добије, који је циљ те комуникације и на који начин ће се то презентовати. Највећа радост је када се нешто на чему радимо и у шта улажемо вријеме и енергију оствари. То највише испуњава, као и читав радни процес. Што се тиче приступа, осјети се разлика у овим новим генерацијама код којих је у одређеној мјери присутна незаинтересованост и мањак жеље да се више удубе.

 Улоге и утицаји

ГЛАС: Чија дјела су на Вас као пијанисту оставила највећи траг и усмјерила Вас? И у контексту опере постоје ли неке улоге којима бисте у будућности вољели више да се посветите?

ДАНИЋ: Велики утисак на мене је оставио Рахмањинов, а поред њега Бах, Моцарт, Бетовен, Чајковски, Вивалди, Скарлати, Верди и други. А ко прича о опери, не може без Вердија. Верди је непревазиђен, дао је један конкретан израз, што се опере тиче и третмана гласа и текста. Та нека велика душевна стања тако прецизно и јасно с лакоћом написана. То и јесте особина великих умјетника. Јасноћа и прецизност у изражавању, у описивању расположења музичким средствима. У контексту оперске улоге, издвајам неке тенорске, пошто сам тенор, а то су Марио Каварадоси из “Тоске”, многе улоге из Вердијевих опера, затим улога Ленског из “Евгенија Оњегина”, Вердијев Отело, те Пучинијеви Калаф и Турандот. Треба почети од нечега. Надамо се да ће код нас то да заживи, јер публика постоји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.