Владимир Скочајић Скоча, писац и ди-џеј, за “Глас”: Музиком и ријечима стварам микросвијет нормалности

Када сам их прочитао тако на гомили крајем августа, скапирао сам да се са многима од њих може идентификовати и још неко осим мене. Тада ми је први пут синула идеја да бих могао да их објавим. А уједно, тако сам и мало “купио време” док публика чека прозу.

Рекао је ово за “Глас Српске” Владимир Скочајић Скоча, писац, публициста, ди-џеј и радио-водитељ, објашњавајући како је преломио да књигом “Понекад се пробудиш у Београду” (Боока) оконча дио живота у којем се представљао као писац без написане књиге, иако је изласком ове збирке поезије изненадио бројне поштоваоце његовог писања који су очекивали роман или макар антологију кратких прича или музичких есеја, којима је стекао велики број поштовалаца. Ову књигу промовисаће вечерас у вијећници Банског двора од 19 часова, а разговор с њим водиће Саша Берендика, док ће поезију читати чланице Театра поезије “Императив” истоименог Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.

- Нисам очекивао два распродата издања за само неколико месеци. По мени су те песме више “занимација за зуби” док се чека главно јело. И наравно да бих лагао када бих рекао да ми то велико интересовање за моју поезију не прија. И то у сваком смислу, од ега до сатисфакције за даље писање. Сада знам да ми главно јело мора бити још укусније него што сам мислио - рекао је Скочајић.

ГЛАС: Да буде занимљивије, Ваша поезија се чита иако не иде стандардним домаћим пјесничким стазама, већ се слободно може описати као једна врста рок поезије, са дубоким музичким коријенима и са ритмичким изразом, који далеко више дугује рок поетици него било којем класику академске поезије, док је сам рокенрол код нас (а чини се и у остатку планете) гурнут на маргине масовног укуса?

СКОЧАЈИЋ: Мени је цео живот испреплитан музиком, писањем и читањем. Не бих ја то баш окарактерисао као рок поезија, више ми је то поезија о нашој свакодневици, али и о свакодневним људима. То што правим алузије на музику и популарну културу има везе само са тиме што ми је живот деценијама до гуше у музици и популарној култури. Увек ћу пре написати песму о Бобу Дилану него о води која жубори у планинском поточићу. Не зато што имам нешто против овог другог, таман посла, већ само зато што сам са Диланом провео много више времена.

ГЛАС: Људи могу да подрже Ваш рад на “Патреону”, али децидно одбијате маркетиншку комерцијализацију свог писања на мрежама. Да ли се негдје мора повући граница и колико је тешко сачувати умјетнички и лични став у ери која живи на експлоататорској продаји емоције, са танким границима између личног и општег?

СКОЧАЈИЋ: “Патреон” је дивна ствар. Без њега и без људи који ме подржавају на “Патреону” толико тога у мом животу не би имало смисла. Свима који ме тамо подржавају сам захвалан до гроба. Што се другог дела питања тиче, мислим да је то индивидуално. Мени није тешко, идем тамо где ми се иде, одговарам на питања оним људима које ценим и поштујем и не радим ништа што не бих радио и да ме уместо 30.000 на “Фејсбуку” прати 300 људи.

ГЛАС: У Вашим причама и пјесмама музика стално одјекује. Проблем модерне музике данас јесте хиперпродукција, распршеност фокуса, све агресивнија банализација, али у том океану звукова и даље има ствари које могу изненадити, без обзира на то да ли су у питању ветерани попут “Стонса” или опскурни инди аутори. У том контексту, колико је данас тешко саставити један “Гистро ФМ” и према којим критеријумима правите избор музике?

СКОЧАЈИЋ: Ни у једној мојој реченици никада нећете прочитати “Гистро ФМ” и реч “тешко” једну уз другу. “Гистро ФМ” је чиста љубав. Тамо пуштам само оне песме које ми се свиде у седам дана у недељи. Критеријуми су скроз лични и у тој емисији је баш све онако како бих ја желео. У њој има и “Стонса” и опскурних инди бендова и фри џеза и амбијенталне, авангардне или поп музике - све оно што иначе волим. За хиперпродукцију марим колико и за руковања између Додика и Вучића.

ГЛАС: Дуго сте у јавном раду на домаћем (не)тржишту, живјели сте у САД, јасно је да се с годинама неке илузије распрше, али дјелује да су неки животни падови позитивно одредили твој музички и књижевни пут, док су неки лаички гледано “успјеси”, додатно поставили оптерећење. Судећи по посљедњим записима, помало сте прихватили школу стоичког мишљења када је и Ваш живот и Ваш рад у питању. Или је то код нас просто неминовна могућност нормалног живљења?

СКОЧАЈИЋ: Микросвет је једини могући начин живљења у свету који се такмичи у томе ко ће побити више деце. Успеси и неуспеси су често релативни, а препреке су ту да их прескачеш. Било да сам у Америци, Београду, на грчком острву или на неком четвртом месту, тај мој микросвет је укључен на максимум и све што сам икада створио настало је из њега.

ГЛАС: Имали сте неколико промоција књиге у региону, каква је реакција читалаца на књигу у живом контакту? Да ли је пјесник правилно схваћен и колико Вам је уопште важно да будете схваћени?

СКОЧАЈИЋ: По мом досадашњем искуству, људи којима се допадају моје песме су у већини. Е сад, начин на који су их схватили је скроз до њих. Нема ту правилног или неправилног. Само је важно да их песме раде и да проналазе некакав, пожељно и крајње лични смисао у њима. Иначе, мени је важно да ме схватају оних неколико најближих људи у мом животу.

ГЛАС: Шта бисте, осим наравно “Yo La Tengo”, предложили као дио потенцијалне листе/соундтрека уз читање “Понекад се пробудиш у Београду?

СКОЧАЈИЋ: Рецимо, Јон Порас, албум “Arroyo”. Дивна амбијентална музика уз коју можете свашта лепо да радите. А можете и ништа да не радите. Затим Брус Капан, некадашњи гитариста групе “American Music Club” и његов одличан амбијентални фолк албум с почетка века “Slider”. Мислим да уз ове песме супер иде харфа Мери Летимор (нарочито њена два последња албума), али и ноћна џез труба Паола Фреза, са нпр. плоче “Night On the City”.

Бањалука

ГЛАС: Књигу промовишете вечерас у Бањалуци. Бањалука је ушла уз Београд у пјесму, што рече један други пјесник, гдје се крије тајна веза између писца и града на Врбасу?

СКОЧАЈИЋ: Мислим да се тајна веза зове и презива Санела Бабић захваљујући којој и сада долазим четврти пут у Бањалуку. Књижевни фестивал “Императив”, ког је она основала заједно са Бекимом Сејрановићем, нешто је најлепше из света књига што се дешава на простору бивше СФРЈ. Људи који долазе на тај фестивал, мислим и на оне који пишу и на оне који читају, моји су људи. Тако сам и ја у последњих пет година баш заволео град крај Врбаса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.