Вјера као вјечна инспирација

Овом празнику неописиво се радују најмлађи, који су ове године имали прилику да кроз различите културне манифестације обиљеже Васкрс.

Празнична идила настанила се у Бањалуци, гдје је у оквиру Међународног фестивала дјечије поезије “Дјечије царство” одржана традиционална радионица украшавања васкршњих јаја у Павиљону парка “Петар Кочић”. Малишани су заједно са својим родитељима, бакама и декама пустили машти на вољу и кистовима украсили васкршња јаја.

Велики празник није заборавила ни редакција часописа за духовну и културну просвјету “Соко” Српског соколског друштва “Соко” из Добруна код Вишеграда, па су и ове године расписали традиционални конкурс за најбољу кратку причу о теми “Христос васкрсе”.

Редакција “Сокола” наградиће аутора најуспјешније приче са 200 КМ, другопласираног са 100, а трећепласираног са 50 КМ.

Осим три најбоље, редакција ће одабрати одређени број квалитетних кратких прича, које ће бити објављене на страницама овог часописа и у оквиру посебне збирке.

Путујући кроз алеје умјетности незаобилазна је, наравно, музика за најљепше васкршње пјесме.

Млади композитор из Источног Сарајева Ђорђе Јованчић рекао је да су мотиви вјерских празника и духовности присутни у умјетности од самих почетака.

- Европска музичка култура, која се проширила по цијелом свијету, настала је у цркви. Први напјеви стварани су у служби божијој и у сврху његовог величања илити празновања. Иако је та музика еволуирала до данас у разним правцима, и даље постоје умјетници коју своју инспирацију проналазе у њеним извориштима. И сам сам одређени дио свог стваралаштва и упознавања са музиком посветио духовној музици. То је резултирало мојим етно-мјузиклом “Топлик”, који је имао вјеру, духовност и радост као главни мотив - каже Јованчић.

Писање и величање вјере у Бога, како је рекао, треба сматрати благословом и та узајамна искрена веза између умјетника и Бога даје предивне плодове.

- Таква музика се издиже изнад простора умља својом једноставношћу као савршенством и својом душом. Ту је рационалност апсолутно непотребна. Тако је и са вјером и са празновањем. Вјера у Христово васкрсење нас издиже изнад самих нас и доказује колико смо кадри спознати суштину постојања душом, а не умом - каже Јованчић.

С њим се сложио и млади и талентовани композитор Давид Мастикоса.

- Многи од нас носе у себи ту потребу и сматрам да су велики празници попут Божића и Васкрса, па и други, првенствено важни за нас као православни народ. Самим тим музика као наш културни идентитет требало би у једном тренутку и да се дотакне духовних идеја - рекао је он.

Мастикоса је подсјетио да су поједини композитори у неким епохама били наклоњени цркви, те добијали одређену сигурност стварајући под њеним окриљем.

- Такве идеје су и данас присутне па тако и у савременој музици имамо композиторе који се инспиришу духовним темама и духовним животом и то им напросто одговара као звијезда водиља - каже овај композитор.

Мотиви Васкрса су за многе најљепше приказани на иконама.

На највећи хришћански празник Васкрс се полаже икона која се зове Васкрсење Христово. Приказ је то завршетка земаљског живота Спаситеља у величанственом тренутку његовог васкрсења. Због универзалног и свеобухватног значаја тог догађаја за цјелокупно човјечанство, тема васкрсења још је у Византији нашла своје остварење у неколико иконографских композиција, које су се формирале постепено, паралелно с формирањем начина црквене прославе Васкрса. Христа на тим иконама видимо како стоји на срушеним вратима пакла у тријумфалној пози, са крстом у руци, или пак у динамичном заокрету према Адаму и Еви, којима пружа руке. С обје стране Христа налазе се старозавјетни пророци и праоци, међу којима се истичу фигуре цара Давида, Соломона и Јована Претече: наиме, Христос изводи праведнике из пакла, у којем су они пребивали још од времена Адама, да би их увео у царство небеско. На тај начин и у иконографији су се старозавјетни догађаји повезивали с новозавјетнима, што је за православну традицију увијек било од изузетног значаја, па се због тога икона неријетко назива и Васкрсење Христово - Силазак у ад. Касније су иконе допуњене додатним детаљима и сценама у којима још више долази до изражаја супротстављеност Небеске војске духовима зла и то кроз наглашени контраст црног пакленског простора, као владавине смрти, и свјетлости небеског царства вјечнога живота. На тај начин икона вјерницима разоткрива смисао искупитељске жртве Христа.

Заносни цртежи

Фреске у манастирској цркви Свете Богородице у Сићевачкој клисури носе свједочанство о утицају мотива Васкрса на умјетнике. Манастирска црква саграђена је и живописана 1644. године. Припрата цркве је поново осликана крајем 19. вијека сценама из Богородичиног акатиста, најузвишенијег дјела византијске црквене поезије. Прелијепи живопис сићевачког манастира су осликали, по свему судећи, умјетници из сјеверне Грчке, из тог времена знаменитих зографских школа, а у вријеме духовника Јована, ктитора Веселина и патријарха Пајсија. Живопис обилује прелијепим колоритом, дивно сложеним бојама, заносним цртежима и несвакидашњим иконографским детаљима и многим појединостима. Манастир Свете Богородице налази се у живописном предјелу Сићевачке клисуре, у подножју стјеновитог брда Кусача.

Варава, један поглед

на чињенице

Кроз све ове вијекове неки оптужују Вараву,

мада је у његову кривицу тешко упријети прстом;

крив је онај који је подлегао притиску руље

и умјесто њега изабрао Другог. Првог, заправо.

Ако се ствари поставе на своја мјеста, можда ћемо

доћи до непобитне чињенице да крива је руља,

а на обичном грешнику није да суди о томе

колико је и да ли је крив онај који вјерује руљи.

Дотле Варава, без имало гриже савјести, лута,

блудничи, опија се и свуд унаоколо приповиједа

(онима који још желе да га слушају, а има таквих)

да он нити је лук јео ни лук мирисао (тако говори,

и зашто да му уљепшане ријечи стављамо у уста?)

И још томе додаје: Да не бијаше оног Другог,

Првог заправо, питање је да ли би ико знао

да је овим свијетом ходио некакав Варава?

Ранко Павловић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.