Вјечита госпођа министарка

Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи "Брачне ноћи" 1902. године освојила је публику. По распаду трупе са неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу - играла је удовицу у комаду "Нада". Прекретница у њеној каријери се десила у августу 1911. године, када је гостовала у Београду. Ту ју је запазио управник Милан Грол. Само мјесец касније примљена је за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и његов стални члан. Њене запаженије улоге су Тоанета у "Уображеном болеснику", Дорина у "Тартифу", Нера у "Подвали", Стана у "Станоју Главашу", а посебно оне у Нушићевим дјелима - Сарка у "Ожалошћеној породици", Јулишка у "Путу око света", госпођа Спасић у "Ујежу", Мица у "Власти" и Живка у "Госпођи министарки". Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова прије подне до два послије подне, примала честитке у скадарлијској кафани "Два јелена". Дешавало се да Жанка по годину не добије нову улогу, али због тога никада није протестовала. Познато је и да је Бранислав Нушић, пишући "Госпођу министарку", мислио баш на ову глумицу. Сама представа је доживјела изузетан успјех - до 1941. изведена је више од двије стотине пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилњуса.

Нушић је написао поводом стотог извођења представе: "Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка".

Свих тих година слободно вријеме је најрадије проводила у скадарлијским кафанама, посебно у "Три шешира". Са доласком рата њен боемски живот се промијенио. Жанка је уз остале болести имала проблем са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у позориштима "Весељаци" и "Централа за хумор", као и у програмима Радио Београда. Она је изведена пред суд за суђење због злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. Послије дужег вијећања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице. У молби за помиловање, двије године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаду, те породицу Флоре. Нудила је свједоке, а на крају замолила допуштење да се врати умјетничком животу, да не би живјела од туђе милостиње.

У љето 1947. посјетио ју је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитпропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вијест ју је "дотукла" и умрла је три дана касније.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.