Вирџиније Вулф - Трагична књижевница оштрог пера
Бањалука - Дјела једне од најутицајнијих енглеских књижевница двадесетог вијека Вирџиније Вулф и данас привлаче велику пажњу заљубљеника у писану ријеч, а њен живот интересантан је и умјетницима.
Књиге Вулфове су обавезна литература на свјетским, али и српским студијама књижевности, а она је била један од кључних аутора наративног модернизма и оснивач феминистичке књижевне критике.
Интелектуалац свог времена, први роман "Тхе воџаге оут" објавила је 1915, а ово дјело поставило је неке од њених доминантних тема и видова изражавања. Важно мјесто у својима књигама посветила је женској психи. Међутим, са књижевним првенцима код Вулфове су се јавили и први снажнији нервни сломови и дубоки психички расколи, који су је пратили до краја живота, односно до самоубиства.
Послије још два романа "Ноћ и дан" (1919) и "Јаковљева соба" (1922), Вулфова је написала велика остварења која су обиљежила књижевни модернизам. Међу њима су романи "Госпођа Даловеј", "Светионик", "Таласи", као и збирке есеја и књижевних критика "Свој властити простор" и "Три гвинеје". О квалитету њеног стваралачког опуса говори и чињеница да је уврштена на листу 35 најбољих англосаксонских романа. Књижевне бисере у априлу ове године бирао је британски "Дејли телеграф", а из стваралаштва Вирџиније Вулф издвојена је "Госпођа Даловеј".
Књижевница, која се 28. марта 1941. бацила у ријеку на истоку Енглеске, и данас интересује бројне умјетнике који желе да широј јавности приближе њен живот кроз писање биографија или портрета. Најбољи у томе је био њен братанац Квентин Бел (1910-1996), чије се дјело у два тома појавило 1972. Ипак, нико до 2012. није био довољно храбар да живот Вулфове преточи у стрип. Шпанска издавачка кућа "Импедимента" објавила је стриповану биографију ове умјетнице, која се прије двије године појавила у тамошњим књижарама.
Вирџинијину животну причу испричала је француски уредник, писац, преводилац и књижевни критичар Мишел Газије, а илустрације је урадио Бернар Чиколини. Да би се боље упознали са материјом, они су прочитали све књиге, есеје и писма које је књижевница размјењивала са другим члановима "Блумзбури" групе (окупљала је слој британске интелигенције).
Мишел Газије изјавила је да је причање живота Вирџиније Вулф у форми стрипа био велики изазов у који је "страствено ускочила". Подсјетила је да је књижевница због губитка мајке, а затим и полусестре у периоду између 13. и 15. године доживјела неколико нервних сломова, али је успјела да се опорави и настави школовање. Међутим, смрт оца 1904. довела је до новог слома, па је једно вријеме била смјештена у болницу. Неки су сматрали да је поред очеве смрти на Вирџинијино психичко стање утицала и чињеница да су њу и сестру Ванесу у адолесценцији сексуално злостављала полубраћа.
Према ријечима уредника издања Енрикеа Редела, Вирџинија је била жена радикалних идеја и истински мајстор језика, који се може упоредити са неколицином аутора, попут ирског књижевника Џејмса Џојса или енглеског пјесника Томаса Елиота.
- Била је најбоља енглеска списатељица 20. вијека и врло фасцинантна особа: склона нападима лудила и самоубиству с једне стране, а с друге стране геније који врло добро приказује женску психу - објаснио је Ределе.
Остало је запамћено да је Вулфова по узору на своју сестру, сликарку Ванесу Бел, писала стојећи, што је означено као чудна симболика. Она је цијели живот корачала с муком и једва успијевала да остане на ногама. Често се психички потпуно сламала и посртала, да би на крају одлучила, буквално и без икакве метафоре, да потоне. Иако душевно крхка, писала је стоички, у положају сасвим неприродном и неудобном за такву радњу.
Године 1912. удала за Леонарда Вулфа, а заједно су основали издавачку кућу "Хогартх прес". Када је 1922. започела љубавну везу са књижевницом Витом Саквил-Вест, тај однос одвијао се уз Леонардово знање и благослов. Њен фантастични роман "Орландо" о јунаку који не жели да остари, већ живи кроз епохе мијењајући мушки и женски облик, посвећен је Вити и дијелом је инспирисан њеним животом.
Лик, дјело и начин живота ове контроверзне књижевнице привукао је и редитеља Стивена Далдрија који је 2002. године снимио филм "Сати". Главне улоге тумаче Никол Кидман, Џулијана Мур, Мерил Стрип и Ед Харис. Како Вирџинија није била посебно лијепа жена, Кидмановој су током снимања стављали пластични нос да би је поружнили.
Иако у првим седмицама приказивања "Сати" нису имали велику гледаност, филм је касније стекао популарност, захваљујући позитивним критикама, као и многобројним наградама које су стигле у јануару и фебруару 2003. године.
Писмо
- Осјећам да поново лудим. Овог пута се нећу опоравити. Чујем гласове у глави и не могу да се концентришем. Зато чиним оно што мислим да је најбоље. Не вјерујем да би двоје људи могло да буде срећније од тебе и мене прије ове ужасне болести. Не могу више да се борим. Знам да ти сметам, да би без мене могао да радиш. А знаћеш и ти - написала је Вирџинија Вулф супругу у опроштајном писму.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
