Вирџинија Вулф преминула прије осамдесет година: Крхка снага сломљеног свијета
Један од најзачуднијих и најгенијалнијих умова свјетске књижевности била је Вирџинија Вулф, која је својим језиком, темама и дјелима која су иза ње остала била једна од највећих ауторки модернизма, пионирка романа тока свијести и жена која је основала феминистичку критику.
О Вирџинији Вулф и њеним дјелима писани су есеји, књиге и бројни радови, све зарад покушаја докучивања свих идеја које су скривено стајале иза њених ријечи у романима, а у садашњости, осам деценија након њене смрти, њена дјела у многоме су непревазиђена.
С камењем у џеповима, дајући себе ријеци, једног мартовског дана напустила је свијет. Живот јој је био сплет бројних великих и малих нервних сломова, великог ентузијазма духа и посвећености писању и књижевности.
- Не могу више да се борим, свјесна сам да ти реметим живот, да би без мене могао да радиш. А знам и да хоћеш. Видиш да чак ни ово не умем да напишем како треба. Не могу да читам. Желим само да кажем да сву срећу свог живота дугујем теби. Био си неизмерно стрпљив са мном и невероватно добар. Желим да кажем да - то сви знају, кад би ико могао да ме спасе, био би то ти - записала је тада у опроштајном писму мужу Леонарду.
Рођена је 25. јануара 1882. године, као Аделајн Вирџинија Ситвен. Потицала је из аристократске породице, образовање је, као њене сестре, тада добијала у кући, преко разних наставника и предавача, а касније је похађала Краљев колеџ. Ту је изучавала класике и историју, те се сусрела са реформаторкама из покрета за женска права.
Била је борац, бунтовница с пером и писаћом машином, стално на прагу лудила, која је сва своја јасна и нејасна премишљања претакала у ријечи сачуване на страницама романа.
Подстакнута од стране оца Леслија, 1900. године почела је професионално да се бави писањем. Почела је да пише тек након што је прочитала многе књиге које је сматрала да мора да прочита. Читала је дјела Фјодора Михајловича Достојевског, Волтера Скота, Џејн Остин, Марсела Пруста, те из њихових начина претварања свијета у дјела извлачила подучавајуће нити за своја дјела.
- Читала је са страшћу очајника, онако као што ће касније и писати - као неко коме од тога зависи живот - навео је једном, говорећи о Вирџинији Вулф, професор Зоран Пауновић.
Након очеве смрти, 1904. године, доживјела је један од својих нервних сломова, попут једног раније, након мајчине и полусестрине смрти. Цијелог живота борила се са собом, са другима, за друге, али не и за себе. У исто вријеме била је храбра, одважна, изразито меланхолична и крхка.
Вулфова се 1912. године удала за писца, издавача и активисту Леонарда Вулфа. Неколико година након тога, 1915. године објавила је први роман “Путовање”. У овом роману посвећена је била интроспективном сагледавању стварности и анализи стања психе код људи. У том периоду почели су већи нервни сломови, а психички проблеми пратили су је током читавог живота, што је на крају свега довело до њеног самоубиства.
Њен супруг и она основали су “Хогартс прес”, независно издавачко удружење, које је требало да служи као један облик терапије њој, а афирмација мање познатим и маргинализованим писцима и авангардним ствараоцима.
Роман “Ноћ и дан” објавила је 1919. године, а “Јаковљеву собу” 1922. године. Након тога, објавила је неколико дјела која се сматрају неким од најзначајнијих романа модернизма - “Госпођа Даловеј” (1925), “Ка светионику” (1927) и “Таласи” (1931).
Нешто касније објавила је збирке есеја и књижевних критика “Сопствена соба” (1929) и “Три гвинеје” (1938), те романе “Орландо” (1928), “Године” (1937) и “Између чинова” (1941).
У браку је имала разумијевање, поштовање, бригу, али не и љубав, у животу је стално губила људе, никад туђим очима није била сагледана до краја, нити је икоме до краја исказала ону љепоту и ведрину коју је чувала закопану дубоко у себи. Све кошмаре своје стварности, злостављања, своје бољке и немогућност проналажења правог припадања, и сопствене урушености, остављала је са собом у дјелима, којима је створила стварност већу од своје, и у којима је испитивала смисао свог постојања и свега оног што су свијет и она носили на својим плећима.
У збиркама есеја и критика Вулфова је основала феминистичку књижевну критику, у којима је истицала запостављеност жена у умјетности, те инсистирала на томе да су и мушка и женска умјетност андрогине и сматрала да прави умјетник надраста пол.
Вирџинија Вулф била је једна од најинтересантнијих личности икад у свјетској књижевности. Сваки њен роман могао би да буде одвојена студија о човјеку, о личном и колективном слому у људима, о нашој малености у свијету који нас гужва, баца и испљуне, о свијету у којем се свакодневно сакупљамо и боримо против сопственог одустајања.
Њени романи јесу фикција и сваки има свој значај, али највећи је тај што сваки показује њену снагу, нагон и умијеће да, напрам крхкости, ходајући сломљена свијетом, као рањена срна, створи умјетност.
Мисли
• Примити власти, без обзира како огрнуте и обучене, у наше библиотеке и дозволити им да нам говоре како да читамо, шта да читамо и како да вреднујемо оно што смо прочитали, значи уништити дух слободе који је сам дах тих светилишта
• Фатално је бити чисто и једноставно мушкарац или жена: треба бити жена-мушкарац или мушкарац-жена.
• Историја мушког опирања еманципацији жена занимљивија је, можда, од приче о самој еманципацији.
• Намјеравала сам да пишем о смрти, али је, као и обично, однекуд бануо живот.
• Не можете да пронађете мир уколико избјегавате живот.
• Имам дубоко скривену и неартикулисану жељу за нечим већим од свакодневног живота.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
